Love And Its Opposite

Gotovo tri godine nakon prethodnog studijskog solo rada (Out of the Woods), Tracey Thorn je ponovo udružila snage sa producentom Ewanom Pearsonom (inače zaslužnim za skupe remikse The Rapture, Goldfrapp, Depeche Mode, Ladytron...), te je na trpezu iznela na više nivoa zanimljivo i nesumnjivo uspelo izdanje.

Njen prethodni album kombinovao je ostrvski folk i elektroniku, a Tracey Thorn diskretno i bez velike pompe (sasvim u skladu sa utiskom koji većina o njoj ima), i u ovoj epizodi menja kurs. Stalne promene izraza svojstvene su Thornovoj još od Everything But The Girl dana - dvojac je krenuo sa soft jazz nostalgijom, potom se upustio u indie britanski pop (tu negde su se i približili The Smiths vuku), da bi, u drugoj polovini 90-ih, vaskrsli uz prasak odlično izvedenom downtempo elektronicom. U slučaju Love and its Opposite Thornova se mahom prihvata chamber popa, a tek u jednoj pesmi (Why Does The Wind?) se osete nagoveštaji electro vibracija (oni koji čeznu za Thornovom u tom izdanju, ostaje im ovosezonski hit Damage iz Tiefschwarz kuhinje).

Na idejnom planu, poput nekoliko kolega u poslednjih par godina, Tracey Thorn se odlučila za konceptualni album. Okvir je pronađen u lepezi paradigmi života u srednjim godinama. Ipak, za razliku od Grahama Coxona koji se na albumu The Spinning Top opredelio za ustrojeniju naraciju prativši životni vek čoveka od rođenja do smrti, Tracey Thorn je, čini se, svesnija nameta pop-sveta u kojem i bije i svoj boj. Tako ovaj njen album ostaje lišen očiglednije hronološke naracije, te album koji bi da oslika stanja tipična za (damsko) zrelo/srednje doba otvara pesma koja se bavi strahom od razvoda.

Dominatna odrednica ovog albuma - slo-core, kamerni pop - prepoznatljiva je već u otvarajućoj Oh, The Divorces, koja je tek tu i tamo garnirana folk ukrasima. Folk uticaji su nešto naglašeniji u narednoj Long, White Dress koja u sećanje zaziva trenutke opčinjenosti Everything But The Girl akustičarskim zvukom sa sredine 80-ih (možda najbolje i najprepoznatljivije oličenom u hitu I Don’t Wanna Talk About It).

Većina pesama na ovom albumu nosi pečat onirizma (posebno u Kentish Town i Swimming) i sete (You Are A Lover, obrada dela njenih budimpeštanskih saboraca okupljenih upod firmom The Unbending Tree). Tamo gde bi drugi verovatno skliznuli u saharinsku metiljavost i kvaziranjivost, lejdi Thorn zadržava eleganciju. I to zahvaljujući autoironiji, kao na primer u philspectorovski poletnoj Hormons u kojoj se prepliću motivi muka menopauze i neumitnog generacijskog jaza, ili u slučaju dražesne Singles Bar u kojoj, na tragu Tammy Wynette, predstavlja užase datinga pod stare dane. Sama pesma budi asocijaciju na neodoljivi čemer noir dramskih filmskih ostvarenja od pre pola veka.

Thornova je i ovog puta okupila zanimljivu svitu gostiju – tu su Al Doyle (kao delegat Hot Chip poštovalaca dame), Coutney Tidwell kao zastupnik Nashvilla, a u obradi bisera Leeja Hazelwooda Come On Home To Me u pomoć priskače skandinavski trubadur Jens Lekman. Ova pesma donosi neočekivani izlet u sfere otvoreno sumornog sazvučja, te nisu daleko od istine bili oni koji su u ovom sjajnom preratku prepoznali mračnjaštvo blisko onome što pamtimo iz opudsa Dead Can Dance ili This Mortal Coil.

Iako vešto skrojene i neporecivo umešno izvedene, ove pesme bi možda očitale i poneku manjkavost da nije anđeoski jedinstvenog i iskrenog glasa Tracey Thorn. I sada kada mu je vreme unelo senke grubosti, dovoljan je adut, a u sadejstvu sa očaravajuće čistim popom, ostaje čudo kome je (nanovo) teško odoleti.