Head First

U pop muzici formula uspeha je najčešće bila: zarazna melodija, plesni ritam, jednostavna harmonijska struktura, lako pamtljiv tekst.

Muziku londonskog dua Goldfrapp, koji čine Alison Goldfrapp i Will Gregory, publika je najčešće vezivala za taj obrazac: album Felt Mountain (2000) bio je suviše spor i atmosferičan; Black Cherry (2003) je bio bolji, jer su hitovi poput Strict Machine, Train i Twist opravdali postojanje sporijih numera; Supernature (2005) je u manjoj meri imao sličan učinak kao i prethodnik; a Seventh Tree (2008) je uglavnom objašnjavan kao čudan izlet u folk/pagansku teritoriju i ostavljanje plesnog ritma po strani (iako je on zapravo retko kad bio ključni momenat kvaliteta muzike dua).

Stoga je izvesno da će šira publika malo po malo zavoleti i novi album, Head First, koji je sastavljen od sve samih hitova, a tek tu i tamo se naiđe na neko – prosto rečeno – indie prenemaganje. Bilo bi pogrešno reći da je ovo izdanje začinjeno zvukom 80-ih, jer je ono ispunjeno, obloženo, inspirisano, prožeto duhom ove decenije.

Loše je, međutim, to što bi na ovome prikaz albuma mogao maltene i da se završi, jer je njegov veći deo i suviše homogen, te kao da se toliko uporno oslanja na jedno isto uputstvo, da se može lako zamisliti kako Will i Alison tokom snimanja, sa olovkom u ruci, proveravaju nekakav spisak nužnih sastojaka koje svaka pesma mora da ima.

Ovaj recept je najbolje sproveden u prvom singlu Rocket (početak pesme i albuma prati zvuk uzletanja rakete što unosi poseban kič/kemp gušt), ali za njim ne zaostaju ni Alive i I Wanna Life u kojima se priziva ono već toliko puta prizvano iz 80-ih i po ko zna koji put se budi duh koji zapravo nikad nije ni zaspao. Pompezni i puni aranžmani, vokalne deonice u kojima Alison ipak ne dolazi do izražaja onoliko koliko se dalo očekivali i refreni koji se lako urezuju u pamćenje sastavni su delovi ovih pesama.

Par referenci na mračniju stranu decenije učinjeni su tu i tamo, a najjasnije se ogledaju u arpeđima i mehaničkom ritmu koji ispunjavaju Dreaming. Ali čak i ona je ukrašena raskošnom aranžerskom folijom i ispunjena ekstraktom popa.

Tri pesme iskaču iz kalupa. Prva je spora i magična Hunt, koja u par minuta donekle uspeva da izgradi sopstveni svet i slušaoca povuče u njegove dubine, a izvuče iz prijatnog ali mlakog plićaka koji ostatak albuma nudi. Druga, Shiny and Warm, oslanja se na Black Cherry/Supernature zvuk, uredno održava potrebnu svedenost i nudi poletnost u smislu u kom bi se to reklo za recimo New Order, sve do poslednjih 10-ak sekundi kada se zvučna priprema eksplozije neočekivano ali efektno prekida. 

Poslednja, Voicething, toliko odskače od ostatka albuma da je komotno mogla da bude izostavljena, iako je najzanimljivija – posmatrano naravno u kontekstu iskakanja iz pop aršina koji vlada ostatkom albuma. U pitanju je rastuća simbioza pulsirajućih klavijatura i semplovanih vokala koji se među sobom nadmeću i dopunjuju, i u izvesnom smislu ona predstavlja pravi povratak na rani Goldfrapp, kome dom nije ni podijum za igru ni radio program.

I pored razočaranja zbog misije albuma (u prevodu, prikovanosti za 80-te) koja slušaoca gura na ivicu dosade, par unikatnih momenata i fantastične vokalne mogućnosti kojima Alison raspolaže (mada ih na ovom izdanju nešto manje rabi), čini ovu kolekciju vrednom slušanja.

Naravno, ukoliko niste do sad već razvili alergiju na Deceniju.

Povezano:

• Supernature, recenzija albuma (2005)

Audio:

• MySpace