One Life Stand

U svetu u kom bizarnosti nikada ne manjka, postoji (i opstaje) čudna sorta ljudi koji vole da plešu, ali bi iz nekog razloga voleli istovremeno i da razmišljaju. Muzički novinari i jurišnici iz diskografskih kuća su krajem 80-ih smislili i brzopteznu kovanicu dance with brains za muziku pogodnu za ta šizofrena stanja, a heroji su ubrzo pronađeni u Pet Shop Boys, New Order, The Beloved... 

Evo nas 20 godina kasnije, dance with brains je sada već deceniju indietronica, stigli su novi naraštaji kontemplativaca sa plesnim porivom, a ni stari ne odustaju tek tako. Najozbiljniji favoriti za tron vrhunskih gurua, sada je to sasvim očigledno, su vrednice iz Hot Chip.

Potpuno prigrlivši i kanone i zaostavštinu ranijih udarnika, oni čitavoj priči pridodaju eklektiku kao krunski sastojak ove uspešne formule. 

Valja napomenuti – eklektika u slučaju Hot Chip nije puki alibi za prikrivanje bauljanja u potrazi za iole svežom idejom, već posve prirodni okvirni koncept u lovu na savršenu, pametnu pop pesmu za one koji su skloni promišljanju.

A koji drugi termin osim eklektike bi imao značenjsku svemoć da opravda i obuhvati ovako raznovrstan izbor gostiju: Joe Smooth, Marshall Jefferson, Derrick May, Theo Parrish, Bill Withers, Bill Callahan, te Robbert Wyatt, Madonna, Donna Summer... i Susan Boyle!? Dvojac Joe Goddard & Alex Taylor, ključni igrači u HC ekipi, potpomognuti dragocenom podrškom Ala Doyla, Owena Clarka i Felixa Martina, u svom obnovljenom studiju proleća prošle godine krenuli su u još jednu, četvrtu po redu potragu za zvukom koji će objediniti višeznačnost, bremenitost uticajama dragih heroja i duhovitost.

I da, posle eklektike i nesporne producentske superiornisti, duhovitost je treća bitna uporična tačka priče o Hot Chipu. Već u prvoj numeri na albumu, Thieves in the Night, HC uz dosta duha spaja izdašnost zvuka indietronice i dramatičnosti kakvu srećemo kod Marca Almonda.

Nešto kasnije, kao sjajni parnjak pridružiće joj se izvrsna Slush, pluskvamperfekatska balada iz odeljka belačkog soula oslonjenog na note starih madrigalista, a zaogrnuta čitavim obiljem ukrasa u dubini zvučnog kadra. Pravo je čudo šta se sve izdogađa u šest i po minuta trajanja ovog istinskog bisera.

Iako se to ne bi dalo reći na osnovu uzorka naslovne i trenutno aktuelne pesme One Life Stand, u potpunosti porinute u prepoznatljive vibracije nekadašnjeg detroit housea, preovlađujući ton albuma je setni, ali ipak ne beznađu okrenut mid-tempo. Uz naslovnu (koja se donekle rimuje sa završnim futurističkim gospelom Take it In), više energije nude samo još neodoljivi umereno posprdni gonzalesovski funk Hand Me Down Your Love i starovremenski disco house We Have Love, skrojen po uzoru na Moroderov mračnjački disco I Feel Love koji je proslavila Donna Summer, i čist zicer u trci za najveći plesni hit ove sezone.

Sve je tu – zarazna melodija, pulsiranje koje neizostavno nagoni na ples, kao i bezbroj sjajno tempiranih i gradiranih producentskih džidža-bidža. 

Ostatak ovog izdanja detaljno istražuje raznovrsnost nijansi mid-tempa; odredišta su različita – najkomericijalnija, I Feel Better, donosi preciznu ravnotežu tuge i skočnosti uz  malo neizostavnog italo-discoa, a u Brothers se može prepoznati omaž Ultravox rukopisu. Alley Cats predstavlja posvetu aristokratiji ostrvskog bitter-sweet popa Belle & Sebastian (premda u njihovim elektronskom zvuku nadograđenim inkarnacijama poput  Looper), a eteričana Keep Quiet (navodno potaknuta nastupom Susan Boyle!) ne bi štrčala ni u mirnijim delovima opusa Mylene Farmer.

Tek je kraj februara, zimi cipele za ples malo miruju, ali mozak radi i smišlja nove korake da njima opiše tananost duše upornog, mada blago melanholičnog plesača. Hot Chip su spremili savršen soundtrack za sve te neobičnjakoviće, i ne samo to – ovaj album odlično funkcioniše i kao primer smislene i sadržajne plesne muzike. Pravi bukvar.

Ma, pobednička muzička slagalica.  

Audio:

• MySpace