Big Bad Lebowski

Scenario: Scott Cooper (po romanu Thomassa Cobba)
Uloge: Jeff Bridges, Maggie Gyllenhaal, Robert Duvall, Colin Farrell, James Keane
Žanr: drama
Trajanje: 112 min
Proizvodnja: SAD, 2009.

Kao na fotogtafiju, na Bada Blakea, glavnog junaka filma Crazy Heart, tagovani su mnogi kantri antiheroji i njihove off-Nešvil životne putanje. Pored Merlea Haggarda, muzičara po čijoj biografiji je reditelj isprva želeo da snima film, za priču o kantri kantautoru koji, na zalasku svoje karijere, nastupa po budžacima Novog Meksika i Kalifornije, posrćući pod teretom alkoholizma, bolesti i uspomena, kao inspiracija su poslužili i  Waylon Jennings, Kris Krisstoferson (koji je bio model za ulogu Jeffu Bridgesu) i Hank Williams (po čijoj životnoj priči je nastao roman Thomasa Cobba – predložak za scenario).

Ispod ovog teškog murala, proviruje uopštena antiherojska kompilacija pod umetničkim imenim Bad Blake. Više pesnička tvorevina, Bad Blake sa Jeffa Bridgesa visi kao maska ogorčenosti koja, usled preteranog forsiranja nekoliko loših navika (scene opijanja, povraćanja, zanesvešćivanja i buđenja), posle nekog vremena postaje i (ne)namerno komična.

Kao što je primetio Orson Welles u svojoj čuvenoj izjavi „Počeo sam s vrha i sam sebi prokrčio put do dna“, priče o velikim padovima ni u kom slučaju nisu stihijske iako tako izgledaju. Poput filma Rvač, sa čijim poraženim junakom koji po prikolicama, motelima i ispred kuća ranije odbačene dece liže rane odrađujući ponižavajuće tezge i usput paleći po koje žensko scre, Crazy Heart od starta najavljuje pad svog junaka, ali sve vreme odbija da tom padu odredi putanju.

Za razliku od Rvača, u kom je jasno postavljena težnja junaka za iskupljenjem i borba da se uklopi u novi svet po svim njegovim pravilima, Crazy Heart samo izručuje karte na sto u nadi da će se različiti, podrazumevani motivi, sami od sebe postaviti u, kako to blurbovi kažu, „priču o posrnuću, iskupljenju, pokušajima i padovima“. U ovom slučaju, u pitanju su samo pokušaji Bada Blakea da parkira i isparkira svoj stari kamionet ispred raznoraznih motela.

Insistiranjem na jednom te istom stanju junaka, film zalazi u teritoriju Velikog Lebowskog iako jednom nogom pokušava da zakuca svog junaka za stenu epskog umora po meri drevnog kauboja. Međutim, iz tog umora, Bada Blakea naprasno trgnu promene po svemu nalik savremenim samopomoć tehnikama i odlukama izniklim iz naglih, holivudskih prosvetljenja. Ona narušavaju epsku širinu koju film uporno pokušava da izore oko svog junaka. Otuda i više krajeva u filmu ostavlja utisak predumišljaja između holivudskog spasa i raznih polurešenja.

Ako se posmatra po svojoj čisto nostalgičnoj vrednosti koju nose brojne posvete (između ostalih i Stephenu Brutonu, kantri muzičaru koji je radio na saundtreku za film i koji je preminuo malo pošto je film završen), Crazy Heart je neka vrsta međuteksta i best of kompilacije koja stoji kao zamena za druga, zaokruženija i ubojitija muzička i filmska dela. Apstrahovanoj priči o američkom antiheroju, fokus najviše vraća saundtrek na kom su radili veterani poput T-Bone Burnetta i Stephena Brutona i mlada kantri zvezda Ryan Bingham, tako da se može reći da je muzika u ovom slučaju nadrasla film.

Pojava Roberta Duvalla kao glasa razuma, u očiglednoj omaž-ulozi ostarelog glavnog junaka iz filma Tender Mercies posebno je dirljiva. Ujedno, ona stvara utisku da je reditelj želeo profaniju verziju ove mitske preteče. Za razliku od Duvallovog kantri pevača koji na kraju legendarnog Tender Mercies pronalazi svoj mir, Bad Blake možda jednostavno nema privililegiju za takvo veličanstveno prizemljenje. U tome je sažeta iskrena tragičnost (i džangrizavost) ovog junaka, što mu je i prostor za pošten pad u velikoj meri skučen.