Ogled o leblebiji

Scenario: Sophie Barthes
Uloge: Paul Giamatti, David Strathairn, Dina Korzun, Emily Watson, Katheryn Winnick, Lauren Ambrose
Žanr: crna komedija/melodrama
Proizvodnja: SAD, Francuska, 2009.

Duša je prema gnosticima posrednik između duha i tela, dok je prema Kabali sačinjena od vatre, zemlje, vazduha, vode i suštine. Nisam baš skontao šta je to suština, ali nije ni Aristotel. Duša ima različite oblike, ali samo jedan čovek na svetu ima dušu u obliku leblebije. Taj čovek se zove Paul Giamatti i jedan je od najboljih epizodista i takozvanih B glumaca, kako Holivuda, tako i Off Holivuda.

U skladu sa svojim habitusom, Giamatti nije mogao da igra superheroje, osvajače i velike ljubavnike, ali je zato rođen za uloge likova koji se kroz život vuku sa koferom punim psiholoških problema i frustracija. Ko je gledao American Splendor i Stranputice, zna o čemu pričam.

Film Cold Souls potpisuje Sophie Barthes kojoj je ovo prvi ozbiljniji poduhvat. Paul Giamatti igra sebe, odnosno glumca koji ima emotivno-duhovnu-kreativnu krizu, i koji radi rešavanja svog problema, pošto je naleteo na reklamu u New Yorkeru, odlazi u tzv. Stovarište duša (Soul Storage), ostavlja dušu Dr Flintsteinu na čuvanje, uletevši potom u svet tzv. Soul traffickinga. Ruska mafija, Čehovljev Ujka Vanja i mit o duši ruskog pesnika, nemaju baš puno veze jedni sa drugima, ali ovde, povezani u celinu, priči daju poseban štimung i humoresknu dimenziju koja se bez problema može porediti sa nekim ranijim ostvarenjima Woodya Allena.

Nešto poput satire čija su meta industrija terapije i postfrojdističke opsesije zapadnog čoveka, ispričane kroz uvrnuti vic iz ruske književnosti. Žanrovski bi se mogao definisati kao crna komedija sa elementima melodrame.

Zanimljivo je da su brojni filmski kritičari ovaj film poredili sa Biti Džon Malkovič. Možda ove dve priče i dele atmosferu, ali tu se svaka druga sličnost završava. Sophie Barthes je stvari koncipirala drugačije. Za početak je ipak odabarala Paula Giamattia (za razliku od Spike Jonzea koji je odabrao precenjenog miljenika intelektualne publike). Imajući u vidu da ceo film na svojim plećima odlično nosi glavni glumac, Paul Giamatti, isti bi se mogao uvrstiti u “glumačke filmove” gde je rediteljski rukopis sasvim u drugom planu.

Sve ovo govorim jer je rediteljka očigledno bila opterećena “estetikom novog” koja podrazumeva pomeranje granica u filmskom jeziku, i zbog takvog pristupa pripovedanju, trapavo se saplela o sopstvenu pretencioznost koju su kritičari povezali sa deset godina starijim filmom Spike Jonzea.

Iako je u pitanju još jedno delo Sundance festivala, koje planski cilja probirljivu publiku, metafizička dimenzija filma je razrađena veoma površno. Čisto sumnjam da je bilo kojeg vigilante intelektualca ostavila bez teksta. Tačnije, autor nije uspeo da isprovocira gledaoca i navede ga na neka dublja razmišljanja, iako mi se čini da je imao baš takvu ambiciju, ali je uspeo da nam pruži još jedan neobičan i zanimljiv film koji je u moru industrijskog smeća pravo osveženje.