uloge: Paul Giamatti, Thomas Haden Church, Virginia Madsen
scenario: Rex Pickett i Jim Taylor
producenti: Michale London i George Parra
žanr: avantura/komedija/drama
trajanje: 123 min.
proizvodnja: SAD, 2004.
zvanični web:
http://www2.foxsearchlight.com/sideways
fotografije:
Yahoo
trejleri:
Apple
muzika iz filma:
Amazon
U jednom od boljih američkih filmova viđenih ove godine ljudi pričaju o vinu sa strašću koja je – u modernoj Americi – obično rezervisana za novac.
Vino je, naravno, metafora za život u kome je kvalitet – bouquet – važniji od kvantiteta. Problem Payneovih junaka – srednjoškolskog profesora sa besperspektivnim literarnim ambicijama Milesa (Paul Giamatti), Jacka, trećerazrednog glumca specijalizovanog za TV reklame (Thomas Haden Church) te dve žene koje ova dvojica nekadašnjih studentskih kolega sreću na svojoj turneji po kalifornijskim vinogradima, Maye (Virginia Madsen) i Stephanie (Sandra Oh) – jeste u tome što nedostajući kvalitet nastoje da zamene kvantitetom, što ih, u filmu „okupanom“ u vinu, sasvim prirodno čini alkoholičarima.
Kako je Payne primerno suptilan režiser sa lubitchevski lakom rukom, alkoholizam u Stranputicama nije dionizijevskog, raskalašnog, glasnog tipa (sa izuzetkom, možda, nezrelog, napaljenog Jacka, koji je ionako vikend-pijanac).
Payneovi junaci, naročito Miles, piju sa poetskom zanetošću kliničkih melanholika. Oni, zapravo,
ispijanje alkohola uopšte ne doživljavaju kao pijančenje, nego kao kontrolisanu konzumaciju po sistemu „pij malo, pij dobro“. Od toga, razume se, nema ništa; Miles, recimo, pije dobro (preferira
pinot), ali puno. Mamurluk mu je zato prozaično prosečan, mučno podsećanje da srednjovečje nije donelo spokoj i zadovoljstvo postignutim, nego frustraciju nerealizovanog života.
Payne je reditelj „tihe patnje“, urbane, srednjoklasne frustracije koja je komična koliko i tragična, ali začudo nikada cinična. U tom smislu, Stranputice su žanrovski, estetski i ideološki prirodan nastavak i u mnogo čemu poboljšanje koncepta uspostavljenog u njegova dva prethodna filma, Election i Sve o Šmitu (About Schmit, 2002).
Dok se Election dešava u srednjoj školi (početak), a Sve o Šmitu u, slobodno rečeno, staračkom domu (kraj), Stranputice se bave vremenom između ovih krajnosti, srednjovečjem u kome (tiho) umiru ideali mladosti i – kao da to samo po sebi nije dovoljno – kada se polako, ali sigurno navlače tmurni oblaci starosti.
Stranputice su ono što se dešava junacima Electiona pre no što postanu likovi u Sve o Šmitu!
Životne doze
Ono što posebno izdvaja Paynea kao major filmmakera (termin koji američki kritičari upotrebljavaju kada laskaju evropskim filmašima, a veoma retko kada pišu o svojim sunarodnicima) je nežnost, saosećanje i razumevanje sa kojim ovaj autor tretira svoje junake. To je nešto što na kraju i, usprkos svim otežavajućim okolnostima, donosi nepogrešivi osećaj opreznog, ali utemeljenog optimizma i razoružavajućeg humanizma.
Daleko od brutalnog
ennuia kasnog Woodyja Allena ili mizgonizma Neila Labutea, Payne i njegov scenaristički partner Jim Taylor u stanju su manje-više da besprekorno miksuju
slapstick i patos u dozama
koje nisu tek probavljive, nego istinite, doživljene i životne.
Uzmite u obzir, recimo, dijalog između Milesa i Maye, dvoje ljudi koji pričajući o svojoj sklonosti ka dobrim vinima zapravo pričaju o najintimnijim emocijama, možda petominutnu scenu, koju Payne „reze“ sa začudnom, poetskom ekonomijom, potpomognut hipnotičkom vokalnom i facijalnom ekspresivnošću dvoje glumaca u top-formi, Paul Giamattia i Virginie Madsen.
Ili, kadar u kome kamera Payneovog direktora fotografije Phedona Papamichaela u sred veoma komične, pomalo zastrašujuće i za ton filma neobično eksplicitne scene žestokog, komično besmislenog seksa, švenka preko TV ekrana na kome su George Bush i Donald Rumsfeld. Taj kadar, sekund u filmu koji je naizgled apolitičan, govori o perverznosti politike više od kompletnog Mooreovog Fahrenheita 9/11.
Stranputice su, dakle, Payneov finest hour, delo koje povezuje njegova tri poslednja naslova u unikatnu, sveobuhvatnu i kvintesencijalnu trilogiju o modernom američkom životu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.