Stradanje Jelisavetino

Originalni nazivi: Flickan som lekte med elden i Luftslottet som sprängdes
Scenario: Nikolaj Arcel, Rasmus Heisterberg, Ulf Rydberg, Jonas Frykberg (po romanima Stiega Larssona)
Uloge: Michael Nyqvist, Noomi Rapace, Lena Endre, Mirja Turestedt, Hans Alfredson, Annika Hallin, Sofia Ledarp, Georgi Staykov, Micke Spreitz, Anders Ahlbom, Niklas Hjulström, Jacob Ericksson, Niklas Falk, Lennart Hjulström, Jan Holmquist
Žanr: Krimi/Akcija
Trajanje: 129/148 minuta
Proizvodnja: Švedska/Danska/Nemačka, 2009.

Ne treba biti stručnjak da bismo znali kako nije lako od knjige napraviti film. Ipak, neke knjige, npr. krimi romani, bolje se prilagođavaju ovoj formi. Skandinavski krimići, čudnovati fenomen svoje vrste, teže tome da svoje likove opskrbe velikom količinom predistorije i dubine, koju čitalac mora da apsorbuje, ne bi li bolje shvatio njihove postupke.

Ubica u skandinavskom krimiću nije samo negativac – on je nesrećna osoba kojoj treba pomoći. Kod Stiega Larssona to bismo mogli reći za mnoge likove, ali prvenstveno za protagonistkinju Lisbeth Salander (Raspace). Ako ste se gledajući Muškarce koji mrze žene pitali zašto je ona tako nakrivo nasađena, dva nastavka pružaju obiman i naporan odgovor.

Za razliku od prvog dela trilogije, koji osim okvirnih priča o dvoje glavnih junaka sadrži i nezavistan zaplet koji će ih vezati, druga dva dela su potpuno posvećena raščivijavanju Lisbethine prošlosti i njenom razračunavanju sa istom. Iako na početku Devojčice koja se igrala vatrom izgleda kao da će lična drama glavnih likova opet biti isprepletana sa razrešavanjem tuđih zločina, uvodna epizoda koja se tiče raskrinkavanja lanca trgovine ljudima i prostitucije čiji su korisnici istaknuti članovi švedskog društva poslužiće samo kao šlagvort za ponovno povezivanje dvoje neortodoksnih istraživača, i razotkrivanje glavnog bosa (Staykov), ključnog aktera u Lisbethinoj mračnoj prošlosti.

Kao i u prethodnoj knjizi/filmu, Larsson i ovde želi da nam pokaže kako ispod uglancane, ušećerene površine švedske socijal-demokratije leži buržoaska trulež i pakao administracije u kojoj je pojedinac samo šraf koji se može zavrtati i odvrtati prema potrebi. Zaboravite na idilične sličice skandinavskih drvenih kućica - Lisbethin život više liči na horor film u kome ima i elemenata teorije zavere i političkog trilera i drame u sudnici i socijalno angažovanog dokumentarca. Lisbeth tu uglavnom igra ulogu Jozefa K - niko joj, osim Mikaela Blomkvista (Nyqvist), ništa ne veruje, što zbog brojnih pirsinga i crne šminke, što zbog toga što učesnici pomenute zavere čine sve da istina ne izađe na videlo. Ipak, Larsson nije potpuno dosledan u svojoj kritici. Da ne bismo previše otkrivali, reći ćemo samo da se na kraju ispostavlja da država i nije toliko zla, već samo neki njeni elementi, a svi negativci bivaju propisno kažnjeni.

Ma kako zanimljivo to sve zvučalo, Daniel Alfredson je mnogo lošije odradio svoj posao od prethodnika Opleva. Dugi i za radnju nebitni segmenti koji evidentno predstavljaju real-time prepričavanje knjiga prete da uguše ono malo akcije koja preostaje između pregledanja dokumenata, dopisivanja sms-om i scena suđenja. Takođe nam nedostaje element napetosti, jer u oba filma vrlo brzo saznajemo ko je iza svega i zašto, tako da do kraja nema previše iznenađenja, a kamoli dovoljno da se ispuni skoro 5 sati filmskog vremena. Kao što rekosmo na početku, film nije knjiga, i ono što je zanimljivo za čitanje, nije uvek zanimljivo i za gledanje, npr. beskonačni kadrovi Lisbeth koja, što u bolnici, što u zatvoru, vežba, čezne za cigaretama i bulji u PDA.

S druge strane, glumačka ekipa je zlata vredna. Rapace u ulozi Lisbeth i dalje pleni mračnom harizmm, a Nykvist je gotovo previše simpatičan u svojoj „journalist-next-door“ izvedbi. Plejada dobro izvedenih zlikovaca se kreće od gotovo demonskog ruskog mafijaša zvanog Zala (Staykov) do ljigavih predstavnika državnog aparata koji ga štite, gde naročito treba istaći Andersa Ahlboma kao perverznog psihijatra Teleboriana i Niklasa Hjulströma kao ledenog, korumpiranog tužioca Ekströma. Pored protagonistkinje, štafetu nordijskog feminizma vredno nose i Annika Hallin, kao empatična  advokatica Giannini i Lena Endre kao Erika Berger, Blomkvistova razumnija polovina i urednica.

Devojčica koja se igrala vatrom i Kula od karata su filmovi pre svega namenjeni obožavaocima knjiga po kojima su snimljeni, i, za razliku od prvog dela, ne funkcionišu najbolje kao nezavisno delo. Naročito je problematičan drugi nastavak, koji, kao i mnogi filmovi u toj nezahvalnoj poziciji, nema zaokruženu radnju i kao da visi u vazduhu, vapeći za završetkom, koji dolazi tek sa sledećim filmom.

Ipak, fanovi će biti zadovljni, ako ni zbog čega drugog ono zbog slepe vernosti literarnom predlošku, a zanimljivi likovi i intrigantne ideje će, nadajmo se, navesti one koji romane nisu čitali da to i učine.