Drugi satanistički ritual u samo četiri dana bio je ipak previše za nadležne u SKC-u
Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Subota, 29. maj 2010.
O norveškom black metalu, njegovim ideološkim, verskim i sociološkim kontroverzama, paljenju crkava, ubistvima i samoubistvima unutar scene mogla bi se napisati knjiga. Zapravo, neke su već napisane. Krvavi paganski bunt u srcu države sa najvišim indeksom ljudskog razvoja na svetu je fenomen koji nadilazi muziku, ali i fenomen koji metalu generalno, a black metalu posebno vraća oštricu opasnosti odavno izgubljenu u rokenrol stilizacijama.
U centru krvavog kovitlaca uvek se nalazio Mayhem, bend koji je članove gubio ne samo zahvaljujući alkoholu, već i sečivu i metku, bend koji možda ne mora biti shvaćen kao ideološki predvodnik, ali koji je de fakto estetski predvodnik ovog pravca, bend bez političke korektnosti, ali i bez dlake na jeziku. Bend, na kraju krajeva, koji se poziva na delo Tako je govorio Zaratustra dok se solo projekat njihovog nekadašnjeg basiste i ubice njihovog gitariste poziva na Gospodara prstenova.
Takođe, bend koji je snimio najbolji black metal album svih vremena.
Kada je pre tri godine pevač sa ovog albuma, Mađar Attila Csihar, ponovo došao u bend da zameni izbačenog Maniaca, Mayhem je snimio svoj najavangardniji album, Ordo ad Chao, odvodeći black metal sve dalje od rok i pop muzike, simbolišući kroz smrt forme bljesak (nove?) suštine.
Popboks o norveškom black metalu: |
Slovenci Noctiferia se razlikuju od prethodnog benda već i izgledom – oprema im je skuplja, frizure su im skuplje, a umesto zatvorskih tetovaža svojih prethodnika tu su ukusno urađeni tribali. I svirački ovo je ozbiljnije ali do kraja njihovog nastupa nije najjasnije otkud ovaj bend na turneji sa Mayhemom. Noctiferia provlači solidan tribalni/ groove metal koji je najlakše povezati sa Sepultura/ Soulfly školom i ne sasvim savršen zvuk njima škodi više nego prethodnicima. Uprkos svemu, međutim, ispostavlja se da dobroćudni Slovenci imaju gomilu fanova u publici i njihov nastup je obeležen kvalitetom, odličnom atmosferom i radošću.
Radost je, pak, poslednja reč koju ćete povezati sa izlaskom Mayhema na binu. Euforija, da, histerija svakako, dok doboši i trube najavljuju kraj sveta koji poznajemo. Kada bend iz svih oružja grune u Pagan Fears shvatamo da se ispred nas otvara portal za sam pakao. „Uplašeni ljudi bledih lica/ Opsednuto zure u Mesec“ vele stihovi dok bend melje sve pred sobom. Gitare su urlanje stočetrdeset zubarskih bušilica priključenih na deset hiljada volti.
Hellhammer za bubnjevima kao da puca iz čitave baterije bestrzajnih topova, no jedno je prisustvo na bini koje Mayhem izdiže sa tla i nosi u mračno nebo. Attila Csihar, jedini član benda sa namazanim licem, kao leš koji hoda, kao patrijarh izašao iz pakla sa svešteničkom odeždom i ogromnim obrnutim raspećem oko vrata, tetura binom noseći crveno kandilo u jednoj i omču za vešanje u drugoj ruci.
Jesu li Mayhem teatar ili cirkus, pitao bi Artaud da je danas živ. Po malo od oba, rekli bismo mi. Majica sa natpisom "Show your tits for Satan“ na jednom od gitarista sugeriše ono drugo. Mrtvački ples Attile Csihara sugeriše, pak ono prvo.
Dok oko njega lete usijani metal i rifovi oštri kao žilet, dok iza njega besni uragan Hellhammerovih bubnjeva, Csihar je spori, dostojanstveni vodič koji nas diskretno podseća da je život putovanje sa kartom u samo jednom pravcu.
Njegov glas svojevremeno su opisivali kao opalo lišće što prekriva smrznuto tlo i sinoć smo videli najvažnijeg black metal pevača ikad na poslu. Od šapata pa do vriska od kog se mrzne krv u žilama, od neljudski dubokih tonova koji tresu tlo do sakralnog pojanja, Csihar je treća dimenzija muzike koja sve vreme samo juri napred u poništenju lepota, dobrota, porodica, ljubavi, zajednica i društava. „Desperately alone, fuck the race/ Wide open and passing through“ kaže se na kraju Illuminate Eliminate, a mi se podsećamo da je u korenu black metala, pored mržnje i straha, uvek i najdublja tuga najdublje samoće.
Hellhammer je, naravno, druga zvezda večeri sa naprosto zapanjujućim baražima u A Time to Die ili Ancient Skin. Nije stvar samo u zaslepljujućoj brzini i tačnosti već u stilu koji muzici benda dodaje dozu grčevite napetosti od koje, rekli bi mangupi, može da se rikne. Whore, Deathcrush i onda ubistveni duo za kraj – Buried by Time and Dust i De Mysteriis Dom Sathanas tokom kojih deluje kao da se pod sale SKC-a odlepljuje od okolnih zidova i tone u pakao.
Avaj, čak i najgrđi metal na kraju je samo igrarija za klince, reklo bi se dok neko iz SKC-a izvodi iznenađujuće drsku svinjariju i tera bend da završi pre stvarnog kraja jer „koncerti ovde moraju da se okončaju do ponoći“. Nismo videli raspinjanje Attile Csihara na krst uz zvuke Pure Fucking Armageddon, a slutimo da je baš sprečavanje ove scene u pozadini slepog sprovođenja jednog inače fleksibilnog pravila... I pored policijskog dopuštenja da se svira do pola jedan, jasno je da je usud toga što jedina prikladna sala za ovakve koncerte pripada gradu doveo do skraćenja (i besa na strani benda).
„Vidimo se u paklu“, reži Attila silazeći sa bine a publika, iako uskraćena za ceo šou, iz sale izlazi sa osmehom. U paklu ćemo se, za razliku od nekih naših verskih i političkih vođa, osećati kao kod kuće – večeras smo ga više nego dobro upoznali.
Galerija fotografija Stanislava Milojkovića
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari