Sea of Cowards

„Zajedno, njih dvoje zvuče kao dve podivljale mačke koje kruže jedna oko druge ispred kontejnera, u nedoumici da li da se potucaju ili da se potuku.“ Ovim rečima je Tom Breihan s Pitchforka opisao duet Jacka Whitea (The White Stripes, The Raconteurs, ovde kao bubnjar i pevač) i Alison Mosshart (The Kills) na novom albumu supergrupe The Dead Weather, i čini se da je to najprecizniji mogući opis ove ploče.

Nastao manje od godinu dana nakon prethodnika Horehound, ovaj album svakim svojim nervoznim tonom želi da ponovi ono što predstavlja singl i spot Treat Me Like Your Mother - potpuno rock’n’roll savršenstvo u 21. veku. Obučeni u kožne jakne i naoružani mašinkama, njih dvoje su se u tom spotu našli na nekoj poljani i u ludačkom ritmu te neverovatne pesme ispaljuju jedno u drugo rafal za rafalom ostavljajući rupe kroz koje se probijaju zraci zalazećeg sunca...

Nije da oni u tome nisu uspeli i ovog puta. I dalje su u istom svetu, koju godinu pre onoga što će Cormac McCarthy opisati u romanu Put ili onog što se može videti u Pobesnelom Maksu. Nuklearna ili kakva god apokalipsa još se nije desila, ali soundtrack vremena koje dolazi već je snimljen.

U stvarnosti, međutim, ni Jacka Whitea ni Alison Mosshart verovatno nećete zateći na nekom avetinjskom autoputu u Arizoni, kako hramljući bacaju opušak u trag benzina koji plamen nosi do pumpe, koja zatim leti u paramparčad, ostavljajući Davida Carradinea ili tako nekog da mu očne jabučice iskoče od paklene vreline. Ali, pesma Gasoline sa albuma Sea of Cowards idealno bi legla uz odjavnu špicu tog filma, jer takva je to muzika. „To be afraid is a luxury/ So cool your engines for me/ I don't want a sweetheart/ I want a machine“, reči su ove pesme.

Poput one dve mačke ipsred kontejnera, nema tu mnogo prostora za staromodnu ljubav i privrženost. Došlo je novo vreme, opasno i zlo, i jedino što čovek i žena koji drže do sebe mogu da urade je da budu opasniji i opakiji od njega. Takav je i uvodni stih iz otvarajuće pesme Blue Blood Blues: „Yeah, I love you so much/ I don't need to exist“. Odmah zatim na sve strane se lome kosti, lipti krv, nervoza je u porastu.

Paradoksalno, to je najbliže ljubavnim stihovima što ćete naći na ovoj ploči koja se, kada bolje pogledate, zapravo samo ljubavlju i bavi. Možda sam neopravdani optimista, ali neće biti da je svet baš tako mračno mesto.

Sve i da jeste, takav autor kakav je Jack White može o tome da kaže više i bolje. Otkako se albumom Get Behind me Satan White Stripesa ukrcao na brod ludila i tame („Bila su to mračna vremena“, rekao je u jednom skorašnjem intervjuu. „Get Behind Me Satan je ploča očaja“), čak i na sledećem albumu koji je snimio s Meg White, Icky Thimp, umeo je taj očaj da kanališe onako kako to može još samo Bob Dylan. Pogledajte samo naslov pesme You Dont Know What love Is (You Just Do As You’re Told).

Na novoj ploči, toga ima u pesmi The Difference Between Us, uz I Can’t Hear You, najboljoj na albumu, u kojoj i Alison Mosshart na trenutak spušta uzi i priznaje: „I’m not the way that you found me/ I'm neither here nor there/ One day I'm happy and healthy/ Next I ain't doing so well“.

Otkako se povukao u svoj bunker nadomak Nešvila, gde je napravio muzički studio u nekoj napuštenoj brvnari, Jack White pravi muziku jednako udaljenu od megahitova iz White Stripes repertoara i meraklijskog naslađivanja sa The Raconteurs. A teško da će ovom pločom postići popularnost kakvu je dostigao sa Elephantom (zamislite, na primer, izbor najvećih hitova u režiji slušalaca B92 u drugoj deceniji 20. veka u kojem trijumfuje pesma I’m Mad s ovog albuma, kao što je Seven Nation Army trijumfovala u izboru najvećeg hita prve decenije...).

Ne bi bilo dobro da se Jack White zatvori u svoj savršeni mali svet koji je stvorio tamo u Nešvilu, jer on je čovek koji će spasiti ovu muziku pošto je to već jednom učinio. Kad smo već kod pesme Seven Nation Army, organizatori beogradskog koncerta grupe Jacka Obliviana njegovu svirku najavljuju, između ostalog, rečima da je Jack White gitaru iz tog spota dobio baš od Obliviana. Oblivian je sjajan muzičar i koncert će verovatno biti bar na nivou prethodnog, ali teško da će on ikada završiti na glavnoj bini nekog Roskildea ili Exita.

Kada su ga proglasili za Man of the Decade, Jack White je Uncutu rekao da ljudi s detroitske scene imaju nešto što je preciznošću kojom razvaljuje gitaru nazvao „garage-rock guilt“.

„Neki ljudi će pomisliti da ste u nekom ego-tripu ili da ste hvalisavac, ali ispostavlja se da su svi njihovi idoli upravo takvi: Iggy Pop ili Dylan ili Stonesi. To su sve ljudi koji su zgrabili mikrofon i iskoračili na binu. Zato ja to nikad nisam mogao da razumem“, rekao je White.

Sada se valjda dosta igrao. Možda je trenutak da sumanutost zatvarajuće pesme na ovom albumu Old Mary, jezive obrade molitve Zdravo Marijo, stvari vrati na početak. „Nisam siguran šta danas u muzici znači ’napred’“, rekao je White. „Mislim da je bolji pravac ’unutra’, s više duše i manje kompjuterske produkcije“.

Ovim rečima ne bih ništa dodao.  

Povezano:

• Horehound, recenzija albuma (2009)