Consolers of the Lonely

Kao jedan od od vodećih rok autora današnjice, Jack White se konstantno nalazi u delikatnom položaju. Mera u kojoj se njegovo stvaralaštvo naslanja na tradiciju - u najdubljem i najfinijem smislu te reči - daje posebnu dimenziju ovom svojevrsnom teretu.

Iako kompetencija, pa i virtuoznost, od kojih njegovi radovi vrcaju možda sugerišu drugačije, verujem da je White svega toga potpuno svestan, i da donosi veoma brižljivo odvagane – i koncipirane – odluke pred (gotovo) svaki sledeći korak. Enigmu razvoja White Stripesa je na poslednja dva albuma rešavao napadajući zidove malo silinom distorzije, malo uslovnim eklekticizmom koji je podrazumevao brižljivu selektivnost.

Grupa Raconteurs, koju je 2005. oformio sa Brendanom Bensonom i ritam sekcijom sastava Greenhornes, na debiju Broken Boy Soldiers (’06) delovala je kao zgodan ventil; način da se White bar donekle relaksira i prepusti čistoj radosti stvaranja muzike. Soldiers, tako, zvuči neobično rasterećeno u odnosu na poznije radove Stripesa, na kojima je silovita usredsređenost gotovo opipljiva.

No, ne lezi vraže – i Raconteurs su se silno proslavili, i izgleda da je White i pod ovim reflektorom počeo da se preznojava. Na novoj ploči gotovo da nema ni traga od prozračne, vedre raspevanosti kojom se odlikuje prvenac. Dok je na prethodnom albumu reč „supergrupa“ značila prvenstveno „grupa izvrsnih iskusnih muzičara koja se super zabavlja stvarajući izvanrednu muziku“, na Consolers... se fokus značenja pomera ka „grupa sa velikom odgovornošću, od čijeg se lidera očekuje da se još jednom dokaže kao... pa, supermen“.

Zato nije ni čudo što je Consolers of the Lonely bezmalo prog rok ploča. Količina potrebe za dokazivanjem koja je očigledna već u prvoj pesmi Consoler of the Lonely praktično je dirljiva: polazeći od stamenog džekvajtovskog rifa, koji se momentalno upisuje u red njegovih najboljih, ova numera se pred kraj pretvara u fascinantnog mutanta. Konkretno, počev od nekih 02:31, u roku od 20-ak sekundi u pesmu sprintom uleću: 1) Motörhead, 2) Beach Boys, 3) Metallica, te 4) Led Zeppelin... da bi se sve završilo povratkom na vintidž Whitea.

Autorski potpisi su u svim pesmama – osim jedne obrade (Rich Kid's Blues Terryja Reida) - podeljeni između Whitea i Bensona, ali teško je oteti se utisku – ma koliko on pojednostavljivao stanje na terenu – da je unutrašnja dinamika benda drastično promenjena u odnosu na prethodni album. Lakoća Broken Boy Soldiersa navodi na pomisao da je „mlađi partner“ na debiju relaksirao Whitea, dok ovde Benson kao da pokušava dođe do daha od Whiteove siline.

Salute Your Solution

Stihovi ne zaostaju za muzičkom pratnjom: najčešći protagonista, nezadovoljni muškarac, obraća se svojoj - očigledno jednako nezadovoljnoj - (potencijalnoj/aktuelnoj/bivšoj) partnerki veoma biranim rečima, na načine kojih se nijedan arhetipski bluzer, ali ni hipermoderni metroseksualac upravo izašao iz teretane (a White je i jedno i drugo, u čemu i jeste pola poente, zar ne?) ne bi postideo.

Album se završava jednako ambiciozno kao što je i počeo. Carolina Drama je pokušaj da se ispeva Velika Američka Pripovest; narativ o odrastanju i ubijanju kome ne fali ni neskromna doza edipovštine.

Kao i svi ostali pokušaji na drugom albumu supergrupe Raconteurs, i ovaj je uspeo. Ali, nekako, možda bi bilo i bolje da White i superkolege nisu toliko... pokušavali.