Midnight Boom

U redakciji Popboksa postoji priča o ovoj ploči koja me podseća na neke davne, naizgled nepomirljive rasprave u redakciji Ritma. Već i zamah rasprave pokazuje da je reč o važnom događaju, na koji treba ponuditi odgovor. Mada nikad ne bih potpisao da je presudno dobar, mislim da je treći album Killsa značajna pojava, jer vraća jednu zaboravljenu dimenziju u svet savremenog rocka, na svež način koji nagoveštava neke buduće pomake – reč je o neopterećenoj pop dimenziji.

Drugi važan događaj na Midnight Boom je ulazak na velika vrata ponovnog preispitivanja bogate a zaboravljene zaostavštine alternativnog rocka 80-ih, i tu su oba člana grupe verzirana odrastanjem što u britanskom indie miljeu, što u pravom rocket USA undergroundu tog doba.

Novoj generaciji gitarskih sastava svakako je estetski i ideološki bliža gerilska borba američkih podzemnih rockera odanih srcu, iz tog doba, koji se u novom čitanju istorije pojavljuju kao poslednje vredno uporište umetničkog i svakog drugog integriteta, pre nego što je sve otišlo u jednu veliku nirvanu.

Još od debi albuma Pixiesa nije se čulo ovakvo uzbuđenje pri sviranju rock-pop amalgama u kome je i Iggy Pop u stvari pop, kako i treba da bude. Apsolutno je najteže postići balans između ove dve muzičke linije, jedne u kojoj se naglašava energija i spontanost, i druge, u kojoj se naglašava upakovanost na zavodljiv način.

Sporo sazrevanje The Kills na dva prethodna albuma dovelo ih je blizu malog nepretencioznog remek-dela, prolećnog hita pogodnog za slušanje u svakoj prilici, i skice za mogući najbolji rock album današnjice pod ultrapop okolnostima u kojima je spontanost apsolutno nedozvoljiva. Nova formula je tu.

The Kills su ovaj put uspeli i ploča je možda i veća nego sama grupa zato što na pravi način slavi ekstazu kao suštinsku komponentu rock ’n’ roll iskustva. Rekonstruišući ekstatično uzbuđenje prvih albuma The Pixies, The Kills podsećaju da smo tad prvi put čuli ovako nešto: Beach Boys kako ih izvodi neko odrastao na Butthole Surfersima. Slično tome, ovde imamo potpuno ubrzanje 21. veka na delu, odnosno novi paradoksalni rock ’n’ roll-u-sudaru-s-pop-predloškom; rockersku generaciju koja se naslušala istorije novije pop elektronike – od Depeche Modea i Nene do Prodigyja i Chemical Brothersa – i doživela novi impuls direktnosti na tom terenu, još uvek praveći rock’n’roll. Ono što su nekad bili Beach Boys, danas su Depeche Mode.

Tako, od udarne U.R.A. Fever i Cheap and Cheerful s nezaboravnim refrenom „it’s allright to be mean“, ovde srećemo briljantan koktel smućkan mešalicom za beton ili stuckan u super-secku, a sačinjen od ostataka alternativnog rock zvuka 80-ih plus nešto pop đinđuva. Ako Black Baloon nije neka vrsta spoja Nene i Sonic Youtha koji je jednom morao da se desi, onda ne znam šta je – i već je to čudo.

Čudo postaje još veće kad krene Sour Cherry, koja nije daleko od pesme Sisters of Mercy koju su producirali Beastie Boys. A kad čujete Alphabet Pony i muzička tema vas podseti na Stuttgart Online „dva miliona ljudi u ovom gradu“ – čudo postaje potpuno.

Najubojitije pesme – Tape Song, Getting Down, Last Day of Magic i posebno Hook And Line – otvaraju do krajnjih granica ovu pandora-pop produkciju Alex “Armani XXXchangea”, u kojoj se alternativne 80-e ne recikliraju nego ponovo doživljavaju.

Last Day of Magic

Minimalistička rock sapunica operskih razmera zatvara se dvema malim posvetama Velvet Undergroundu – posebno milo-melodičnom What New York Used to Be i Goodnight Bad Morning, koja je očiti pandan Sunday Morningu. Poređane jedna za drugom, one samo služe kao osovina na kojoj The Kills prerastaju u bend koji s pravom tumači istorijsku vertikalu na kojoj se našao, sa svešću o slojevima kontrakulture dostojne Sonic Youtha.

I u tome je drastična razlika kad su u pitanju neke druge grupe trenutka, i zato je ovo nova bingo-formula čak i u diskotekama. A dobra je i za marširanje na jednoj nozi. Probajte.