Prinčevi tame

Naslov originala: Daybreakers
Scenario: Michael Spierig, Peter Spierig
Uloge: Ethan Hawke, Sam Neill, Willem Dafoe, Michael Dorman, Claudia Karvan, Isabel Lucas
Žanr: horor/SF
Trajanje: 98 min.
Proizvodnja: SAD i Australija, 2009.

Taman kad čovek pomisli kako je došlo vreme da se zabije kolac u istrulelo srce vampirskog filma, pojavi se naslov koji, bar na kratko, vrati veru u žanr (prva dva Blejda), ili ga čak i uzdigne na jedan još viši nivo (Pusti pravog unutra). Daybreakers je mogao da bude takav film. Počinje obećavajuće. Braća Spierig (Undead) konstruisali su fascinantan univerzum, i to uz malo novca, ali uz pregršt intrigantnih ideja. Vampirsko društvo, koje na prvi pogled ima dosta sličnosti sa ljudskim (a time je i jezivije), dočarano je uz različite suptilne detalje kao što su automobili za dnevnu vožnju, kafa u koju umesto mleka ide krv i sl.

Kako zbog Ethana Hawkea u glavnoj ulozi tako i zbog retro-futurističkog dizajna filma, kao i društveno-političkog komentara u najavi, Daybreakers isprva podseća na ne tako dalekog horor rođaka filma Gattaca. Međutim, izgled ipak vara, i kada dođe vreme da nam braća Spierig pokažu prve adute, shvatamo da su blefirali, odnosno da nam sledi priča koja je na nivou neinspirisanog i rutinskog B horora.

Glavni junak je od starta postavljen kao empatični vampir tako da se on do kraja filma i ne promeni previše (psihički), dok je pokušaj humanizacije glavnog negativca (Sam Neill koji obično briljira upravo u hororima a ovde je nedovoljno iskorišćen) ostao na nivou jedne previše kratke epizode. Ljudski likovi su krajnje nezanimljivi a čak ni harizmatični Willem Dafoe tu nije previše od pomoći. Odnosi unutar vampirskih grupa, staleža i kasti, kao i dileme pojedinačnih krvopija ono su što je u čitavoj ovoj priči zapravo najinteresantnije, ali to je gurnuto u stranu. Odlična zamisao o postojanju tzv. subsidera – izgladnelih vampira koji mutiraju u fizički groteskna čudovišta kojih se i sami vampiri groze – potpuno je neiskorišćena osim u jednoj odličnoj i krvavoj sceni.

Veći deo filma potrošen je na priču o pojedincu koji se okreće protiv sistema čiji je deo i koga, nakon prosvetljenja, ruši pomoću novostečenog znanja. Zvuči poznato? U Ekvilibrijumu smo barem mogli da uživamo u odličnim akcionim scenama koje skreću pažnju sa toga kako gledamo jednu suštinski budalastu varijaciju na 1984/Farenhajt 451. U Daybreakersima takve diverzije nema. One najbolje scene i ideje ili su već potrošene ili su ostale nerazrađene, tako da braća Spierig i nemaju šta da nam ponude (pre samog kraja) osim porodične drame kojoj ipak nije dato dovoljno prostora kako bi bila zaista ubedljiva.

Da sve ne bude tako crno (već krvavo-crveno!) završnica je koncipirana kao sveopšti pokolj uz jedan interesantan obrt, ali moram da skrenem pažnju kako je slična ideja već obrađena, i to mnogo ranije (i efektnije) u jednoj domaćoj priči. Lepo je videti film u kome su vampiri ponovo prikazani kao zveri, pošto su prethodno degradirani na nivo svetlucavih manekena za klince, ali to je naprosto nedovoljno da potpuno utoli žeđ za dobrim vampirskim filmom.