Dodaj, ne driblaj

Originalni naziv: Looking for Eric
Scenario: Paul Laverty
Uloge: Steve Evets, Eric Cantona, Stephanie Bishop, Gerard Kearns, Stefan Gumbs, Lucy-Jo Hudson, Cole Williams, John Henshaw, Mathew McNulty, Laura Ainsworth
Žanr: drama
Trajanje: 116 min
Proizvodnja: Velika Britanija, Italija, Francuska, Belgija, Španija, 2009.

Kuća Erica Bishopa nalik je onoj u kojoj živi policajac s Petlovog brda – sve je podređeno hirovima dece, a sa sličnim ortačkim razumevanjem, Ken Loach i njegov dugogodišnji scenarista Paul Laverty (Zovem se Džo, Vetar koji njiše ječam) pristupaju svom glavnom junaku.

U ovom slučaju, situacija je još gora pošto čak ni dvojici pobesnelih tinejdžera s kojima se zatekao, Eric nije biološki otac i, za razliku od policijske discipline koja se ipak oseća u kući Boška Simića, nema baš nikakvu kontrolu nad njima.

Zapravo, Eric bi sam bio sumnjiv brojnim policajcima s Petlovog brda budući da je vatreni navijač i da je dobar deo Loachovog filma zasnovan na nostalgiji za stadionskom euforijom koju su smenili mali ekrani.

Iako se film mahom vrti oko pokušaja glavnog junaka da povrati davno izneverenu prvu ljubav, ovo je tek povod da se Ericova navijačka ekipa iz kraja, sada zarobljena u poštarske uniforme i sabijena u pabove, okupi, shvati šta im je važno i uzvarti udarac svima i svemu što ih pretvara u male miševe.

O stanju Ericove ekipe najbolje govori seansa o samopomoći koju zajedno sprovode – iako je cilj da zamisle nekoga ko ih voli, oni zamišljaju Nelsona Mandelu, Fidela Castra, Franka Sinatru, Gandhija i - Erica Cantonu. Dakle, vreme je za njih stalo u jednom trenutku, nakon kog su se emocije, hrabrost i dostojanstvo preselili u viceve, a život izgubio dramatiku i težnju.

I eto povoda za najbajkovitiji film Kena Loacha - Ericu se nakon seanse javlja imenjak Cantona bodreći ga i inspirišući fudbalskim pravilima i srčanošću.

Bajkovita je i Ericova prva ljubav Lily Divine čije već ime zvuči kao naslov pesme Buddyja Hollyja. Činjenica da je upoznajemo preko pocepanih razglednica, sećanja na prvi ples i kroz Ericove bogobojažljive opise u seansama sa Cantonom ("Ona se bavi masažom beba, ona je vegetarijanac, ona leči sve što dotakne"), od Lily Divine čini zlatni ključić koji nedostaje da se ponovo otvori svet velikih snova i velike hrabrosti.

Zanimljivo je na koji način reditelj uklapa svoj socijalno-politički osvešćen stav o međusobnom uticaju pojedinca i lokalne zajednice u bajkovitu perspektivu. Odsustvo herojstva, veličine i epske dimenzije u životima ovih malih ljudi Loach ne prikazuje kao neku civilizacijsku pošast savremenog čoveka, već kao problem jedne konkretne lokalne grupe ljudi postavljajući mogućnost za boljitak kao realno ostvariv, zajednički cilj.

Slično tome, najčarobniji trenuci filma - prisećanje dva Erica na legendarne momente fudbalera preko inserata iz utakmica - deluju kao prenos dva zapaljena sportska komentatora. Na ovaj način se mali ekran uokviruje velikim filmskim ramom koji mu daje epski značaj.

Tražeći Erika se može gledati i kao buddy komedija o slavnom Francuzu i sjebanom Englezu. Komična je Bishopova mrzovolja što mu soli pamet neko ko svet drži u malom prstu, kao i fascinacija Cantoninim francuskim poreklom u kojoj se krije metafilmski ironičan komentar na kompleks niže vrednosti engleskog spram francuskog, umetničkog filma.

Iako ni blizu najboljim filmovima Kena Loacha, Tražeći Erika u svom nastojanju da podseti na timski duh i solidarnost, na momente pršti od trijumfalnih emocija koje i najlošiji sportski film čine boljim i zabavnijim od najboljih filmova druge sorte.