Marginalni porod

Naziv originala: World's Greatest Dad
Scenario: Bobcat Goldhwait
Uloge: Robin Williams, Alexie Gilmore, Geoff Pierson, Henry Simmons, Evan Martin
Žanr: Komedija/Drama
Trajanje: 95 minuta
Proizvodnja: SAD, 2009.

Propali pisac naučne-fantastike, Lance Clayton, sa poslom profesora poezije koji definitivno prezire, u trenutku kada je spoznao kolika mu je sin nedorečena budala, takođe spoznaje kako je ostati bez jedinca.

Sinovljevo nehatno samoubistvo masturbativnom asfikcijom Lance silom prilika pretvara u suicid jednog pobunjenog tinejdžera. Kada čitava škola koja je do tada osjećala samo mučninu pri pogledu na njegovog sina shvati koliki je genije u stvari bio taj momak, Lance odlučuje da se ušlepa na taj vagon slave i ljubavi, i počne objavljivati etide iz dnevnika svog sina ne bi li makar tako stekao spisateljsko priznanje koje mu toliko fali u životu.

Sva tri Goldthwaitova filma posjeduju skarednu nit na koju se naslanja pretežno mirna pričica bez mnogo devijacije i tvore očigledan okvir jednog minijaturnog ali distinktivnog opusa.

Njegov debi, Shakes the Clown, posjeduje nešto što je, mnogo docnije i mnogo bolje produbljeno u  komediji Nevaljali Deda Mraz. Drugi Goldthwaitov film, Sleeping Dogs Lie, elegantno je pozajmio bizarnu premisu neprodatog scenarija Joea Eszterhasa, Sacred Cows, razvivši se u gledljivu malu komediju.

Iako se ne može reći da Bobcat ide koracima jednog Barryja Levinsona, koji još od elementarne Mametove satire 90-ih, Wag the Dog, pošto-poto juri za novim izletima u dramaturški bombastičan mali film (Levinson je čak počeo i da piše scenarije za svoje pseudo-uvrnute projekte), Bobcat još nije uspio da poleti dalje od primamljive premise.

Naime, svaki njegov film ima potencijal da postane originalna, zabavna priča o ljudima, međutim, u potrazi za budućim zrelim dramedijem tipa Stranputice i Mala Mis Sunčev sjaj, projekti mu i dalje ostaju nabijeni obligatornim zbivanjima i pretjerano klišeiziranim scenama, što postaje naročito jasno kroz pretjerani simbolizam završne scene.

Svakako, Robin Williams, na svojevrsnom dnu karijere (ironično, ovdje igra propalog profesora, dok je u Društvu mrtvih pjesnika, na vrhuncu karijere, igrao izuzetnog profesora), još jednom dokazuje da nije izgubio moć da čitav film komotno stavi na svoja pleća i, po običaju, u njega umetne dovoljno misticizma i težine da najposlije i ne ostavi toliko gorak ukus iza očiju.