Američka porodica u evropskom kombiju na američkim putevima, u evropskoj priči o ljudima koji bi, da ga ima, bili publika bioskopa 20. oktobar, dok se, međutim, priča o njima prikazuje u (kad bi ih bilo) Balkanu i Jadranu ili, još bolje, u Art museumu
U svom žanru, šta god on bio, Mala mis Sanšajn visoko je pozicionirana. Film je profesionalno spakovan, ritam i tempo su sjajni, gluma odlična, kritika društva ne izostaje, a humanističke vrednosti istaknute su kako valja.
Publika se u bioskopu smeje, povremeno je i duboko dirnuta melodramatskim scenama, ponešto i misli i, svakako, s projekcije ne izlazi razočarana. Iako junaci filma iz priče ne izlaze promenjeni, publika je ta koja shvata više od junka – lažne vrednosti američkog društva satrvene su: trk ka površinskom uspehu besmislen je i monstruozan.
No, šta su prave vrednosti kojima vredi stremiti? Ni manje ni više nego Prust, doduše definisan i dajdžestiran kao luzer koji nikada nije imao posao, a šta mu fali!
Za razliku od dobrih evropskih filmova u kojima se obično vidi šta je dobro Evropa naučila od Amerike, Mala mis Sanšajn izgleda kao jedan od onih filmova u kojima se vidi šta je loše Amerika naučila od Evrope. Šta su onda vrednosti Male mis Sanšajn tj. zašto je u ovom tekstu ocenjen osmicom?
Pa, to bi, prema svemu sudeći, bio delatni, energični protestantski duh nekadašnje Muriel (Toni Collete) iz Venčanja bez mladoženje, koja se ovde zove Sheryl i koja se, vidimo, konačno uspešno udala i gaji porodicu. Porodicu sačinjavaju njen pubertetski pobunjen sin iz prvog braka, poluimbecilni muž pun američkih malograđanskih stereotipa, zanemarena debeljuškasta kćerkica koja učestvuje na izboru za dečju mis, a o kojem roditelji, eto, nemaju pojma (ni koliko je devijantna takva smotra, niti kako će im dete tamo nastupiti), svekar starošću oslobođen za epikurejstvo, te brat intelektualac čija je intelektualnost, slično kao u našoj stvarnosti, drugo ime za gubitništvo s logičnim ishodom u samoubistvu.
Takva Muriel/Sheryl – tretirana kao mehanički prenosilac genetskog materijala, čaura je iz koje će se izleći novi naraštaji koji će možda uraditi nešto više od proste reprodukcije, a možda će i oni principom „šalji dalje“ samo prebaciti loptu na buduća pokolenja i tako u beskraj sve do novog Prusta – zapravo je i te kako tragična junakinja.
Njena nemogućnost da shvati sopstveni tragizam, pa s tim u vezi i da nešto promeni, čini je takozvanim malim čovekom – čovekom koji, osim golog života i volje za njim, nema ništa drugo. Životinjski egzistencijalizam ovako postavljene junakinje i njenih eksponenata, lišen svakog dostojanstva, pun je poniženja koja bi upornim istrajavanjem morala da dovedu do tragičnog ishoda.
Međutim, groteskno-humornim hipertrofiranjem tog istrajavanja (tipa „ponašaj se kao da život ima smisla i smisao će se pojaviti“) autori uspevaju da nam na vodviljski način prikažu Muriel/Sheriyl u jednoj od njenih životnih, nevodviljskih epizoda. Ravnoteža je, dakako, vodviljski labilna: cirkusijada koja je okončana na kraju filma može ponovo da počne.
Pozorišno-intelektualna publika, eto, malo se i nasmejala, ali se nije rugala, uporedila se s junacima i zaključila kako joj je ipak bolje, a i zastidela se svojih kriza kad, eto, vidiš, ljudi i ovo podnesu, samo čovek treba da ima snage pa da sve okrene na humor. Grozomorne stvari u životu, doduše, na humor ne okreću njihovi akteri, nego posmatrači i pripovedači, ali zar je mala stvar da čovek postane posmatrač sopstvenog života: bilo kao duševni poremećaj, bilo kao umetnost, ovakav rascep jedan je od sigurnih recepata za oslobađanje od bola.
Road-movie uvek je priča o putu ka spoznaji, a priča o malim ljudima (ne bogovima i herojima koji su nam nadređeni po vrsti ili sposobnostima) uvek je insistiranje na činjenici da smo svi krvavi ispod kože, tj. tera nas na solidarnost po principu najmanjeg mogućeg sadržaoca, a ne na solidarnost putem projekcija.
Za razliku od svog evropskog pandana, junakinje Hleba i lala Silvija Soldinija – koja se slučajno inicira za emancipaciju, pa napušta porodicu – emancipacija junakinje Male mis Sanšajn ogleda se u svesnom izboru ropsko/robovlasničke pozicije žene unutar po svaku cenu čuvane porodice.
I umesto evrostrejterske potrage za ljubavlju i kreativnošću (partnerom i profesijom), Amerika je na sasvim drugačijem putu, naravno pod prilagođenim geslom „sve u svoje vreme“: u mladosti sladoled, u zrelosti cigareta, a u starosti heroin, zašto da ne!
Opisno, žanr Male mis Sanšajn mogao bi da se nazove nezavisna satira, a autori popriličnim mediokritetima koji žele da ispadnu pametni podilazeći dobrostojećem svetu i pomažući mu da ispadne socijalno svestan. Zaista dobri američki filmovi imali su viši background: autori klasičnog Holivuda imali su rat u pozadini (čežnja za pomenutim sladoledom!), velikani B produkcije imali su kriminal (tu je bilo dosta cigareta!), a underground produkcija drogu.
Oni koji prave filmove kao što je Mala mis Sanšajn imaju, pak, mame i tate (naročito mame!). Uprkos tome, s obzirom na to da je žena stub porodice, a porodica osnovna ćelija društva tj. metafora za državu, budući Oskari ovog, iz potaje državotvornog filma, bez obzira na sve njegove umetničko-ideološke probleme/kvalitete, neće biti nikakvo iznenađenje. (Svako „iako“ uglavnom se može zameniti sa „baš zato što“, pogotovo ako je pretencioznost upravljena ka tzv. objektivnoj analizi, a ne prema iznošenju ličnog stava!)
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.