Borat aus, Brüno in

Scenario: Sacha Baron Cohen, Anthony Hines, Dan Mazer, Jeff Schaffer
Uloge: Sacha Baron Cohen, Gustaf Hammarsten
Žanr: komedija
Trajanje: 81 minut
Proizvodnja: SAD / Velika Britanija, 2009.

Pretpostavka da će u koji god deo sveta da zađe, pa bila to i najruralnija zabit američkog juga, Brüno neizbežno biti prepoznat kao Sacha Cohen pila je vodu, tako da je utrkivanje studija za kupovinu prava na film/lik iznenadilo mnoge. Uspešna realizacija filma pokazuje da su Cohen, Charles i njihova malobrojna ekipa do te mere usavršili gerilsko snimanje da su u stanju da izvedu naizgled neizvodljivo.

Brüno je napirlitani i nedvosmisleno gej modni novinar iz Austrije, koji odlazi u Ameriku rešen da postane „najveća austrijska superzvezda posle Hitlera”. Postaće über-slavan, makar to značilo i da mora da postane štrejt. Naravno, zaplet je samo okvir u kom Brünova razmetljiva homoseksualnost dovodi ljude koje intervjuiše u jako nelagodne situacije, očito nesvesne da je upravo njihova homofobija, glupost i/ili glad za pet minuta slave svrha cele šarade.

Većina njih će nas nasmejati, ali i šokirati dok saznajemo čemu će sve roditelji podvrgnuti svoju bebu ne bi li dobila ulogu u reklami, koji je prag tolerancije lovaca koji imaju gej novajliju u družini, ili da život svetskih zvezda nema smisla bez ljubljenja bližnjeg svog, što, naravno, isključuje korišćenje emigranata kao stolica. Cohenove žrtve se do te mere blamiraju, i njegove egzibicije su do te mere vratolomne da je skepticima teško da poveruju da scene nisu montirane. Ipak, ogorčeni izveštaji koji pristižu sa svih strana, uključujući i Nacionalnu gardu Alabame, potvrđuju njihovu autentičnost.

Svideo vam se film ili ne, Cohenu se mora odati priznanje za hrabrost, ludost ili mazohizam, bilo za čikanje teroriste, gologuzu šetnju Jerusalimom ili bilo koji drugi od mnogih „neće-valjda!” momenata. U poređenju s Cohenom, Spurlockova nedavna potraga za Bin Ladenom deluje bezazleno. Većina scena mora uspeti iz prve i pre dolaska policije, inače šansa odlazi u nepovrat. Jedna od njih je, na žalost, i intervju sa „najvećom austrijskom gej filmskom zvezdom”, odnosno dičnim guvernerom Kalifornije.

Pored gubitka anonimnosti i potrebe da nadmaši već ostvareno, Cohen se, iz još jednog razloga, susreo sa težim zadatkom nego u prethodnom filmu: dok je Boratu za šok bilo dovoljno da natera ljude da se bar donekle slože sa njim, Brüno ih mora naterati da mu se pred kamerama suprotstave, za šta je malo ko dovoljno hrabar ili glup. Suočen sa otelotvorenjem svih zamislivih stereotipa vezanih za gej populaciju, svako će gledati da svoje predrasude suzbije pred kamerama. Tek će potpuni antipod Brüna po imenu Straight Dave u kulminaciji filma uspeti da isprovocira pravednički gnev i divlju demonstraciju homofobije građana sweet home Arkanzasa.

Iz tog razloga, satira homofobije u filmu može se učiniti nedovoljno jasnom, što i jeste stav pojedinih gej udruženja. S druge strane, za one koji insistiraju na „misiji“ filma, koliko eksplicitna kritika mora da bude? Nije li postojanje sveštenika koji „leče“ homoseksualnost bizarno samo po sebi ili bi se samo njihova eventualna primena metoda manastira Crna Reka mogla okarakterisati kao dovoljno jaka društvena kritika?

Umesto da publici crta, Cohen im dozvoljava da saberu dva i dva, a ukoliko neko ne vidi logiku iza humora, ili pomisli da je Brüno portret prosečne gej osobe, to teško da je odgovornost autora.

Da li će vam Cohenov humor prijati stvar je senzibiliteta: kome je Borat smetao, Brüno će mu smetati daleko više. Film je besraman, opscen i vulgaran, i vaše je da ocenite da li je to „nicht nicht” ili „ach, ja”, a ako se didaktičnost nameće filmu kao imperativ, poruka je svakako: “Get über it!”