Namerni slučaj male priče

Darko Lungulov je rođen u Beogradu, a filmske studije je završio na City College of New York. Radio je kao reditelj i producent dokumentarnih filmova u produkcijskoj kući Spiral Pictures/Ross Institute. Njegov film Bekstvo (Escape) osvojio je nagradu publike na Hamptons International Film Festivalu 2004, a prikazan je i na festivalima kao što su Amsterdam International Documentary Film Festival 2004, FEST 2005, Leipzig Documentary Film Festival 2005, Santiago de Chile 2006.

Lungulov je dobitnik nagrade "Balkan Fund" na 47. međunarodnom filmskom festivalu u Solunu za scenario Tamo i ovde. Film je finansijski podržan od Sekretarijata za kulturu Beograda i Ministarstva za kulturu Srbije. Generalni sponzor filma je Raiffeisen banka.

Prvi deo filma je snimljen za 12 dana na 25 lokacija u Njujojorku i okolini (Menhetn, Bruklin, Kvins i Long Ajland). Drugi deo za 18 dana marta 2008. u Beogradu. Producentska kuća koja je napravila film zove se "Kino Kamera", iz Beograda je, a pripada Đorđiju Lekoviću i autoru. Koproducentske kuće su berlinske Penrose Films GmbH & Co. i JORONI Film GmbH, a takođe i američka Here and There Productions.

POPBOKS: Napravili ste jedan jako lep film. Po svojoj početnoj gorkoj razočaranosti, a pogotovo po zapravo lakom odustajanju junaka od takvog životnog koncepta, Tamo i ovde liči na Dva čoveka na Menhetnu Jean-Pierrea Melvillea. Kakav je tu odnos namere i slučaja?

LUNGULOV: Kad sam počeo da pišem scenario, to je trebalo da bude priča iz vizure Branka - Beograđanina u NYC, a ne Roberta - Njujorčanina u Beogradu. Ali Robert je odmah nekako „ukrao priču“ kao mnogo kompleksniji lik, sa željama koje nisu ni njemu samom najjasnije. Tako da je tokom procesa pisanja i dopisivanja priča došla meni, nametnula se. To i jeste neka vrsta „namernog“ slučaja, jer sam pustio priči da se sama odmota. Slično se desilo i sa beogradskim delom, kada su se neki likovi pojavili nekako iznenada, neplanirano, a odmah sam video da ih jako dobro poznajem.

Kad počinjete da se bavite nekom pričom imate li ideju kao koji film bi vaše delo, barem okvirno, trebalo da izgleda? Ko su vaši omiljeni autori?

Tokom razmišljanja o izgledu, tonu filma najviše me je rukovodila misao da ne smem ni na koji način da izađem iz okvira priče – stilski, po izgledu filma. To možda zvuči trivijalno, ali mislim da je strašno važno za prve filmove sa malim budžetom, stalno se preispitivati da li će to izgledati kao da smo se previše trudili da liči na nešto drugo ili da je to ono što smo mogli i želeli u tom trenutku da ostvarimo.

Bilo mi je bitno da stil bude uslovljen jednostavnošću i nepretencioznošću priče. DP Mathias Shoeningh i ja razgovarali smo o potrebi da budemo stalno uz glavnog junaka, s tim što u Njujorku to više bude nekako sa strane, a u Beogradu da malkice promenimo perspektivu, da se poistovetimo više sa njim. Nismo imali jedan film koji smo pokušali da koristimo kao referencu - više smo pokušavali da nađemo odgovarajući stil koji odgovara priči, ali ne sa ciljem vizuelne originalnosti po svaku cenu.

Jarmush je na neki način razlog mog bavljenja filmom; njegovi rani filmovi dali su mi nadu da je ipak moguće praviti filmove kakve bih ja voleo da pravim. Filmovi koji pričaju „male priče“ u kojima se, naizgled, „ne dešava puno“, priče koje nemaju „spoljašnji pokretač“ (pištolj, itd). Možda će neko prepoznati uticaj, s tim što ja ipak ne težim stilizovanju i artificijelnosti koju on tako divno kontroliše.

Najgrublje rečeno, ono što me je oblikovalo su američki film kasnih 60-ih i ranih 70-ih, američki indi-film i domaća klasična lektira (crni talas, Žika Pavlović, Kusturica).

Glavni junak Tamo i ovde ima šmek romantičarskog, odabranog gubitništva. Da li u današnje, uslovno rečeno, poprilično globalno neumetničko vreme, u Americi zaista postoje takvi ljud? Odavde gledano, ima se utisak da ako se rodite tamo i ne ponašate se nenormalno, nećete u životu imati problema koje imate ovde čak i kad ste izuzetno vredni i radni, a ne delikventni.

Možda ne Amerika, ali Njujork je sigurno svetska prestonica prividnog romantičarskog gubitništva. Neki ljudi ostanu zarobljeni između tzv. „day joba“ (malo neprevodivo - posao od koga se izdržavaju) i svog sna za kojim jure (umetnici svih vrsta). Nije neobično da neko u svojim 40-im, 50-im, pa čak i 60-im godina ima ono što još uporno zove „day jobom“ (konobar, barmen, sekretarica…), a da s druge strane još pokušava da ostvari umetničku karijeru. To je u Njujorku nekako dozvoljeno. A onda se jedno jutro probudiš u pedeset i nekoj i vidiš da si postao Robert (glavni junak Tamo i ovde).

Čak i u fimovima koji su, poput vašeg, okrenuti pojedincima i pojedinačnim ljudskim sudbinama (koje nisu nužno i tragične), vidljiva je nekakva ideološka pozicioniranost. Ako nikako drugačije, barem kao pravac iz kog na junake duva hladan vetar. Kako u vašem filmu nema pravih negativaca, odakle provejava zlo u odnosu na koje nam pokazujete dobro?

Teško pitanje. Uslovno rečeno, ali jako uslovno, u ovom filmu „zlo“ dolazi od predrasuda koje se stvaraju usled lenjosti mozga. Nekako je lakše da se bez ikakve odgovornosti tvrdi (i veruje) da su „crnci u Harlemu strašno opasni“, da su Amerikanci onakvi, a Srbi ovakvi .

Tamo i ovde ima izuzetnu glumačku podelu. Kako ste se opredeljivali?

Konačno, lakše pitanje!

Imao sam sreću da se Mirjana Karanović, po meni već dugo naša najbolja glumica, poklopi senzibilitetom i godinama sa likom Olge, a da se njoj scenario jako dopadne i da odmah pristane da radi sa mnom, iako do tada nikad nije ni čula za mene. Sa glavnim glumcem je išlo teže jer sam imao malo para, tako da glumački agenti nisu hteli ni da razgovaraju sa mnom u Americi. Onda se pojavio Jim Stark, producent ranih Jarmushevih filmova (Down By Low, Mistery Train, Night on Earth) sa kojim me je upoznao Vladan Nikolić, još jedan beogradsko-njujorški filmadžija i jedan od producenata Tamo i ovde.

Jimu Starku se scenario vrlo svideo i odmah je nazvao četiri izvrsna njujorška glumca indi-filmova koje je on video kao odgovarajuće za tu ulogu. Oni su smesta po njegovoj preporuci pročitali scenario i našli se sa mnom. Odlučio sam se na kraju za Davida Thorntona jer, pored toga što je izvanredan i raznovrstan glumac, nekako sam osetio da će sa Mirjanom Karanović napraviti dobar i uverljiv filmski par.

Sa Davidom je onda došla i Cindy Lauper, njegova supruga koja ima manju ulogu i poklonila nam je pesmu specijalno napisanu za film. Baneta Trifunovića sam gledao u pozorištu i nekim filmovima i jako mi se svidela njegova energija. Feđu Stojanovića sam uvek smatrao veoma interesantim glumcem, a jako mi se dopao u Zečevićevom TT sindromu koji sam tek naknadno gledao, pošto sam od 1991. do 2001, živeći u Americi, propustio puno domaćih filmova. Za Feđu mi je bilo drago kad je jedan kritičar u Njujorku napisao da je „zamalo ukrao film“.

Antona Pagana, koji glumi portorikanskog automehaničara Josea, konačno sam našao u Nujujorku posle četiri audicije i oko 200 glumaca. Naravno, on je bio poslednji koji je došao, tri dana pre početka snimanja. Drago mi je da sam bio strpljiv. Inače, Antone je kao 15-godišnjak glumio u legendarnim Ratnicima podzemlja Waltera Hilla.

Šta je najbolje, a šta najgore što vam se desilo tokom rada na filmu?

Najbolje je što su se nekim divnim čudom okupili vrlo talentovani i dobri ljudi oko ovog filma. Oni su nesebično dali puno dobre energije, kreativnosti, napornog rada i ljubavi. I onda smo, svi zajedno, na kraju videli i dobar rezultat. Film lepo putuje po svetu, kritičari i publika ga vole od Amerike do Japana.

Najgori trenutak se desio 10-ak dana pre početka snimanja beogradskog dela filma kada su demonstranti napali i zapalili, između ostalog, i američku ambasadu. U tom trenutku nisam znao da li će se David Thornoton i ostali članovi ekipe iz Amerike i Nemačke, a koji su sve to gledali uživo na CNN-u, usuditi da dođu.

Srećom, poverovali su mi da će biti bezbedno, došli su, a posle tri nedelje snimanja jedva smo ih poslali kućama, pošto im je u Beogradu bilo jako dobro. Atmosfera na snimanju je bila stvarno sjajna. Jack Lam – asistent kamere, Njujorčanin iz Hong Konga, rekao mi je da je zbog onog što je video na CNN-u i još jače poželeo da dođe u Beograd jer „voli da je u centru zbivanja“.

Domaći bioskopi, van festivalskog glamura, više nisu mesto komercijalnog, a ni umetničkog uspeha domaćih filmova. Propadanjem bioskopa menjaju se i produkcione okolnosti. Kako vidite budućnost srpske kinematografija?

Strašno crna budućnost. Skoro da je i nema. Mislim da smo došli do kraja, da će, nažalost, kinematografije tranzicionih kultura neminovno nestati ili se toliko smanjiti da će postati beznačajne. Dok veće i organizovanije kulture relativno uspešno štite bioskopsku kulturu i imaju, uprkos svim istim problemima kao i kod nas (pirati, ljudi sve više gledaju filmove na sve boljim kućnim bioskopima, itd.,), ipak veliku bioskopsku gledanost, kod nas i u sličnim kulturama, sve će se svesti na par festivala koji će postati zamena za onih poslednjih par stotina ljudi koji će još uvek iracionalno želeti da idu u bioskop. A to će neminovno dovesti do toga da filmovi postanu potpuno nevažni .

Verujete li u sindrom pod nazivom „kriza scenarija“?

Možda. Zato što se ponekad desi da na fondovima prođu scenariji koji su druga ili treća ruka, što nikad ne može da bude odličan scenario. Možda odlična ideja, ali ne i scenario. Bez pisanja osam do deset ruku ne verujem da može da bude dobrog scenarija. Jer što neko reče “writing is re-writing“. I tu nema prečice.

Ko je za vas najvažniji od autorske ekipe filma s kojom kao reditelj sarađujete?

Direktor fotografije je jako važan, a u ovom slučaju sam imao sreću da nađem Mathiasa Shoeninha, izuzetno talentovanog DP-ja sa kojim sam se izvanredno razumeo. Uz to, razumeo je scenario, priču, ali i Beograd na pravi način i vrlo blizu mojoj viziji, a dovoljno se nismo slagali oko nekih stvari da to postane jako kreativna saradnja.

Dugo smo tražili beogradske lokacije i razmišljali o izgledu filma u Beogradu, budući da smo znali da u nisko-budžetnom filmu treba da bude što više pravih, stvarno geografski povezanih lokacija, jer bi previše „varanja“ malom filmu oduzelo autentičnost. I tako smo konačno našli stan, zgradu, terasu i ulicu koji su stvarno povezane lokacije, što mislim da je bilo važno za ovaj film. Važan je bio i montažer Dejan Urošević s kojim sam proveo duge mesece u oblikovanju filma, kao i kompozitor Dejan Pejović koji je uradio divnu muziku.

Važna je i moja žena Zora Mojsilović, koja ne samo što je odlično napravila kostime, nego me je i istrpela sve ove godine i zna napamet sve verzija scenarija i sve ruke u montaži.

Živeli ste i radili u inostranstvu – gde vidite šansu za domaće filmadžije na svetskoj sceni? Šta svet od nas hoće? Da li posle priča o Romima ( Saša Petrović, Kusturica), ili ratnih priča koje je svet radije želeo da čuje od autora iz drugih ex-zaraćenih ex-yu republika, nama sada samo preostaju teme o izgubljenim tranzicionim generacijama ili pečalbi?

Mislim da nikako ne treba praviti priče koje se od nas očekuju. To nekako postaje začarani krug iz koga se treba što pre izvlačiti. Moramo da ih nateramo da počnu da očekuju drugačije priče, da ih iznenađujemo. Mislim da su lične priče, priče koje su autorima važne da ih ispričaju, najbolji put, bile one o beznađu ili optimizmu.

Dok sam pokušavao da razvijem Tamo i ovde na evropskim koprodukcionim forumima najviše su me iritirala pitanja producenata: „A gde je u vašoj priči rat?“.

Jedini odgovor je praviti zaista iskrene filmove koji nastaju iz preke potrebe da se ta priča ispriča, a da se uopšte ne vodi računa da li se to uklapa u očekivanja fondova ili, kasnije, festivala A liste.

Ne mislim da se to radi sračunato, ali svakako utiče na inicijalne ideje za koje se procenjuje da li bi mogle biti „privlačne ili ne“ za evropske fondove, što onda stvarno ponovo potvrđuje očekivanja kakav bi film jedan srpski autor trebao da napravi da bi „prošao“ i da bi se prikazao da nekom A festivalu.

Srpski film na engleskom jeziku, uopšteno govoreći, da li je to spas ili blasfemija?

Mislim da sve mora da dođe iznutra, da bude diktirano pričom, a da priča pre svega mora da bude umetnički iskrena. Ako je neophodno da takva priča koristi strani jezik to je onda u redu. Uopšte ne mislim da pribegavanje engleskom može da donese spas i naivno je nadati se da film pošto-po to snimljen na engleskom daje neku prednost na internacionalnom tržištu.

Da niste po profesiji reditelj, šta biste bili?

Verovatno montažer.

Čime se bavite kad se ne bavite snimanjem filma ili kako to narod kaže, od čeg' 'leba jedete?

Povremeno u Americi imam tezge; od montaže, produciranja/režiranja dokumentarca preko montaže ulta-lowbudget dugometražnih filmova, a predajem i u jednoj letnjoj filmskoj školi, pa onda od toga živim ovde, a i žena me malkice izdržava (i podržava).

Ako prihvatimo kao istinu da svaki autor uvek priča jednu istu priču bez obzira na promene tema, žanrova ili čitavih medija, šta bi bile najosnovnije odrednice vaše priče?

Traženje kuće.

A ako ne prihvatimo kao istinu da svaki autor uvek priča istu priču, šta će biti sledeća priča koju ćete nam ispričati?

Igrom slučaja, pre četiri-pet meseci počeo sam da razvijam Spomenik Majklu Džeksonu, priču o mladiću koji pokušava da izvuče svoju varošicu (u Srbiji) iz apatije i beznađa izgradnjom spomenika Michaelu Jacksonu i da tako privuče medijsku i drugu pažnju. Pošto je Michael umro, sad moram malo da zastanem i razmislim o drugačijem tonu i toku priče.

Kako vidite sebe za 20 godina?

Jako zadovoljnog, ako uspem da snimim jos pet-šest filmova u okviru filmske industrije kakvu mi znamo sada (bioskopi, a ne prikazivanje na mobilnim telefonima), što mi ne izgleda puno verovatno. Mislim da smo negde na kraju tog lepog grupnog rituala.