Da se u poslednje vreme, koje, eto, sada traje već decenijama, više ne zna šta su to ljudska prava, šta zločini, šta krivica ili odgovornost, a pogotovo šta je to sloboda, vidljivo je na svakom koraku. Evo male rekapitulacije!
Novinar potpisan kao „I. Đukić“ (možda baš ovaj naš, popboksovski, što je pisao o švajcarskim rock-festivalima) nedavno je u dnevniku Kurir napao jednu od najznačajnijih domaćih glumica zbog njenog, kako oni pišu, antisrpskog glumačkog angažmana! U odbranu Mirjane Karanović ustao je ministar kulture, glumičino matično pozorište, Nezavisno udruženje novinara, BK akademija umetnosti… i misleći pojedinci kolumnisti: pozvali su demokratsku javnost da se oštro suprotstavi verbalnim ispadima protiv umetnosti.
U ovako definisanom raskolu svi smo, dakle, pozvani da se svrstamo tamo ili ovamo. Ako nismo ljubitelji svrstavanja, tek tad smo odvratni – nit' smrdimo, nit' mirišemo, i to i jednima i drugima. Da li je moguće o svakoj bogovetnoj stvari imati sopstveno mišljenje, a tuđa s pažnjom razmotriti, usvojiti, odbaciti?
Da li je moguće naciju ne poistovetiti s državom i nekim od njenih vlastodržaca koji se kroz istoriju smenjuju? Da li je moguće heroje ne poistovetiti sa zločincima, pojedince s većinom, umetnike s novinarima?
Ovo poslednje, što se ovog slučaja tiče, pogotovo. Jer, zašto umetnik može da ima pravo na svoj stav, a novinar ne. Zato što se umetnik, ukoliko je umetnik, uvek prvenstveno bavi humanističkim vrednostima, a novinar prvenstveno političkom angažovanošću. Zašto Mirjana Karanović može da glumi Albanku u Blodsbandu Mariusa Holsta ili muslimanku u Grbavici Jasmile Žbanić, a novinar ne može da sve to oceni kao subverzivnu delatnost glede srpske nacije?
Zato što svaki bogovetni uživalac umetničkih dela na planeti Zemlji, mimo svoje rasne, klasne, verske, nacionalne, rodne i kulturne pripadnosti, može da ima stav, mišljenje i osećanje o umetničkom delu, a nije poznato da su ti i tako stečeni stavovi ikad izazvali genocid. A svekolike mase izmrcvarenih, zaglupljenih, na svaki način osiromašenih i poniženih čitalaca dnevne, pamfletske i proglasne štampe upravo su oni na kojima masovni zločini počivaju; takođe, to vazda opasno nacionalno osećanje ljudi nije isto za svakog – jedan će voleti svoju književnost i šaru na ćilimu, a drugi će, bez pročitane knjige, blatnjavim čizmama preko ćilima krenuti u rat.
Ali, pitaće naivni ili ironični, ako umetnik ima umetničku slobodu, onda svakako i novinar ima novinarsku, zar ne? Ne! Zato što umetnik pokreće pojedince a novinar mase, i zato što najagresivnije novinare čuva sistem a najagresivniji umetnici uopšte nisu umetnici. Najzad, zato što umetnik može da stvori neki lik, npr. zlikovca, za potrebe umetničkog dela, a novinar mora to sam da bude!
I, vratimo se slučaju Mirjane Karanović. Ona u „spornim“ filmovima, da stvar bude paradoksalnija, uopšte ne glumi zlikovce već žrtve! Čije žrtve? Za Blodsband još ne znamo, ali za Grbavicu znamo: Karanovićeva glumi žrtvu neospornih zločinaca koji su bili srpske nacionalnosti.
Zastrašujuće je da je u Srbiji danas, izgleda, nemoguće odvojiti zločin i naciju – ako sam Srpkinja, onda moram da se poistovetim sa zlim Srbima i gotovo. Ako kažem da im ne pripadam, da saosećam s njihovim žrtvama, da mrzim svoje sunarodnike zločince i da ih se stidim, da želim da budu kažnjeni i da se nikad niko više tako ne ponaša i ne misli – izdala sam sve Srbe!
Da, čini se da svi Srbi, šta god činili, nikako ne mogu da pogreše. Što je, opet, čudno, jer Mirjana Karanović je optužena da je pogrešila, a kako je sad pa to moguće kad je ona takođe Srpkinja!?
Ne, nešto sam pogrešno shvatila. Reč je zapravo o slučaju koji pokazuje kako neki ipak mogu da pogreše. Otprilike kao kad bi svi Nemci, dakako „pravi“ Nemci, morali da se poistovete s Hitlerom, ne u smislu osećanja metafizičke odgovornosti i krivice, nego da uzmu lepo pa da ga brane zalažući se za njegovu ispravnost i istrajavanje na putu koji je zacrtao!
I svi Nemci, ako uopšte hoće da budu Nemci, a ne, recimo, Jevreji, da najoštrije osude glumicu Marlen Dietrich što je onomad napustila nacističku Nemačku i glumila u filmovima u kojima se nemački zločini osuđuju, sram je i stid bilo!
Pretpostavljam da danas, kad konačno imamo i ministra kulture koji se javno, jasno i glasno suprotstavio ovakvim strahotnim besmislicama, treba da ćutimo da ne bismo bili etiketirani kao njegovi kučići koji laju kako gazda kaže. E pa, evo, svesno ulazim u taj rizik, srećna što jednom i u vlasti participira neko ko podržava lavež svih pasa lutalica dospelih na ulicu nebrigom i neljudskošću prethodnih gospodara.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari