Hajde da ludujemo (po PS-u)

Ono što je za nas Exit, za njih su na primer jedan Paleo festival u Nionu (18-23. jul: Pixies, Depeche Mode, Dandy Warhols, The Who, The Kooks, Placebo, Feeder), zatim Greenfield Festival u Interlakenu (16-18. jun: Tool, Depeche Mode, The Cardigans, Babyshambles, Hard-Fi,Starsailor, Elbow, Live), Open Air u Sent Galenu (30. jun - 2. jul: Eels, Massive Attack, Franz Ferdinand, Mando Diao, The Hives, Manu Chao) i, naravno, čuveni Jazz festival u Montreu (30. jun - 15. jul: BB King, Santana, The Strokes, Van Morrison, Sting, Solomon Burke, Adam Green, Mogwai, Iggy & The Stooges, Sigur Ros, Robert Plant). U toj prvoj ligi nalaze se i prilično popularni festivali Heitere (30 km od Berna) i Rock Oz Arenes (između Friburga i Lozane) koje je posetio potpisnik ovih redova. I kao što je to slučaj sa svim festivalima na Zapadu, nije se pokajao. Naprotiv.

Za razliku od prošlih mekših izdanja - kada su bacali akcenat na MTV miljenice Mel C iz Spice Girls i Sugababes, zatim Kosheen, Morcheebu, sjajne veterane Status Quo ili Massive Attack - Heitere Open Air ove se godine znatno ubrzao i okrenuo gitarskom zvuku. Zbog toga su u goste pozvali The Rasmus, Clawfinger, Simple Minds, Sugarplum Fairy (upamtite to ime), Gentlemana, Stereo MC's, Lovebugs, kao i nemačke superstarove Reamonn i Silbermond.

Već na prvi pogled može se zaključiti da su prve zvezde festivala bili fenomenalni Finci, The Rasmus. Raspoloženi, kako za svirku tako i za letnje flertove sa Švajcarkinjama, Rasmus su prašili skoro dva sata, dobijajući od publike posle svake pesme po jedan brus ili gaćice umesto telefonskog broja na poklon. Vrhunac raspomamljenog ženskog dela mase bio je transparent koji je stajao okačen na ogradi i koji su kao suvo zlato čuvale tri 16-godišnjakinje - na njemu je pisalo "We want first time to be with U"!

Nastup Simple Mindsa bio je i bolji ali i lošiji od onog martovskog u Sava centru. Ovde su svirali mnogo žustrije, frontmen Jim Kerr bio je mnogo pričljiviji (i nije čudo kad je tokom svirke rekao da više voli koncerte na otvorenom), čuli smo znatno više starih hitova i padala je kiša, koja open air festivalima obavezno daje poseban štimung. Sa druge strane, lako se moglo videti da smo mi imali bolju publiku, tj. prirodnije smo se sporazumevali sa grupom.

Jim se na Heitereu iz petnih žila trudio da animira bez ikakvog razloga smorenu publiku (možda iscrpljenu zbog Rasmusa?). Pričao je na nemačkom, skakao kao nikad po širokoj bini, tražio aplauze ali džaba. Niko nije znao ni reč od hitova See The Lights, Waterfront ili Someone, Somewhere In The Summertime, a jedino su malim prstom na nogama mrdali pred bis na Don't You Forget About Me i za vreme poslednje Alive And Kicking. Zapad u 21. veku interesuju nove grupe, tu nema dileme.

Clawfinger i Stereo MC's su bili standardno dobri, pogotovo ovi drugi, dok je ipak epitet drugog heroja festivala pripao Gentlemanu. Nemac je u odnosu na beogradski nastup 17. maja malo promenio repertoar, fokusirajući se više na all time reggae klasike, na uštrb svojih hitova, što je bio pun pogodak, ako bi naš razum dopustio da umesto njega te večeri sudi čulo mirisa. I njegov Far East Band bio je u mnogome pokretljiviji, praveći sa Gentlemanom umesto koncerta šou program. Pamtiće se momenat kada je ceo bend gledao ka nebu, tražeći odozgo još malo kiše, što je blizu 10.000 ljudi ispratilo ovacijama.

Valja još istaći i sjajan nastup nemačkih rock zvezda Reamonn, koji začudo u Srbiji nikada nisu dobili bilo kakvu pažnju u odnosu na Zapad (mada, ako jedni Toten Hosen nisu mogli da napune Dom omladine pre dve godine, kako bi nas tek ovi mogli privući do običnog CD plejera?). Čak i njihova mega-pesma Supergirl koji su izveli na bisu uz opšte oduševljenje zagrljenih parova u publici, kod nas jedva da može da se odredi kao "polu-hit", dok je recimo u Engleskoj i posle šest godina tražen singl.

Zavesa je spuštena na još jedan Heitere Festival, Švajcarci su smesta pohitali ka izlazu. Jer, naravno, tamo je vreme novac, dok je jedva 300 ljudi ostalo da bi još malo upoznalo pojam "spontanost". Pred jutro je došao red na ulazak u čuveni švajcarski, u stotinku tačan voz i 100 kilometara dug put na zapad…

Festival u bajkovito lepom gradu Avenšu je u odnosu na Heitere Open Airu bitno drugačiji. Main stage Rock oz Arenes Festivala kojim se u zapadnom delu Švice ulazi u francusko govorno područje, zapravo je impozantni amfiteatar sačuvan kao nasleđe Rimljana u tom delu zemlje.

Na festivalu postoje još dve bine koje su obično rezervisane za manje poznate ili lokalne bendove, a oni, opet, imaju, razume se, i svoju publiku.

Osim glavnog dela programa, festival nudi i ono što, na primer, naš Exit još nije: bezbroj načičkanih štandića sa desetinama različitih kuhinja sveta i raznim džidžabidžama pride, šatore za konzumiranje čuvenih arapskih šiša, kućice od trske u kojima se, u svakoj od njih gledaju po ceo dan filmovi određenog žanra, kao i druge zabavne ćoškove za svačiji ukus.

Amfiteatar može da primi čak 7.000 gledalaca, što kada se ista stvar dogodi stvara nezaboravnu sliku. Kao u grotlu, upravo toliko ljudi najednom je ostalo u potpunom mraku kada su se prve večeri na sceni pojavili jedni jedini - Radiohead.

Neponovljivi Thom Yorke bio je jedini osvetljen kada se pojavio na stejdžu i na gitari počeo da miluje žice u iznenađujućoj, uvodnoj Karma police. U publici se stekao utisak da je svaki gost pušač, koliko je bilo upaljača u vazduhu. Kada su posle klasika počeli da se ređaju naredni hitovi, zajedno sa njima se menjala i slika, tj. video-bimovi u pozadini, verno prateći kako Yorkeovu liriku i kretnju, tako i snažne orkestracije jednog od najboljih rock bendova svih vremena. Thom je, standardno nerazgovetno ćaskao sa publikom, dodatno unoseći potrebne elemente ushićenosti ionako usijane mase koja je totalno eksplodirala pred kraj na Fake Plastic Trees. Neverovatno, ali oni nisu svirali Creep! Zato Yorke jeste čak tri pesme sa svog novog solo albuma The Eraser i, koliko je primećeno, publika je i to popila na eks. Pre Radioheada, nastupali su The Magic Numbers, zanimljiv i kod nas vrlo uvažen rock sastav koji perfektno spaja hipi vremena sa današnjicom. Ipak, na njihovoj svirci u amfiteatru, bilo je jedva dve hiljade ljudi, iako je to veče zbog Radioheada rasprodato.

Naredno, dance veče proteklo je u znaku grupe Jamiroquai, koja je privukla uglavnom stariju ekipu. Oni su se đuskajući sa J.K.-jem nepuna dva sata vratili u kondiciju, pogotovo za vreme vrhunca večeri, hita Cosmic girl. Tada je primećen i jedan broj Španaca (!) ispred ulaza na festival, što je mnoge zbunilo, jer su ovi svi odreda kupovali karte za sledeći dan!?

Bacajući pogled na raspored dotične večeri, odgovor je došao sam od sebe - Calexico. Joey Burns i John Convertino. Dva heroja americane koji su apsolutno ukrali šou, ovog leta pomalo izvikanim Škotima, Franz Ferdinandu (ruku na srce, za moju malenkost su imali najbolji nastup na Exitu). Da Švajcarci umeju sa bendovima, videlo se za vreme nastupa Calexica. Najmanje trećina publike nosila je sombrerose, dok je više desetina parova plesalo zagrljeno na svaku notu benda koji je svirao na celoj planeti osim u Beogradu. A pomenuti dvojac odužio im se proverenim tex-mex-americana-folk hitovima, pričajući sa njima koliko i svirajući, da bi im se na kraju sjajno raspoloženi poklonili i nazdravili sa tekilama. Svirali su pesme sa svih albuma, ne praveći razliku između datuma nastajanja istih, što je recimo bio slučaj sa Franzima.

Alex Capranos i ostatak družine digao je oko ponoći do tada romantičnu publiku na noge, ali već posle početne razgoropađene This Boy sve im je krenulo nizbrdo! Alexov mikrofon najednom je crk`o, dok se ni ostali bek vokali nisu ni približno dobro čuli kao u Novom Sadu. Alex je stoga krenuo sa šalama u stilu “pa ovo je Švajcarska, zar ovde sranje da nam se desi” i slično, što je publika pozdravljala salvama aplauza. Da nesreća ne dolazi sama, pokazao je i iznenadni pljusak zbog koga se sa bine okliznuo i vrlo nezgodno pao kamerman lokane televizije. Tada su Franzi stali i dozvolili obezbeđenju da malo sredi situaciju, svesni da od početne furiozne interakcije sa publikom neće biti ništa. Zato su i Walk away, I`m Your Villain i Auf achse prošli očajno, što je bend znalački protumačio kao znak da predviđeni raspored pesama mora da se menja u hodu i pravi hitovi čuvaju za kraj. Potez je bio pun pogodak i na bisu smo podivljali na Do You Want To, Take Me Out i Darts Of Pleasure.

Tako je ipak uspešno završeno treće veče, koje su obeležili i prijatni nastupi grupa TV on the radio i Husky.

sPretposlednje veče ne bi bilo toliko atraktivno da se u amfiteatru nisu pojavili ultrakontroverzni Babyshambles, i sa njima totalno ubijeni od ko zna čega sve ne, Pete Doherty. Publika nije marila za to što se teturao, padao, psovao im sve i svakoga i u dva momenta želeo da napusti koncert. Ne samo što su sa divljenjem zurili u blago rečeno odrpanog rockera, već su pogledima iza bine tražili i njegovu pratilju po svemu, manekenku Cate Moss. Zanimljivo, ali u Avenšu Doherty nije blatio niti uopšte spominjao svog starog pajtosa iz The Libertinesa, Carla Barata, koga ne vadi iz usta kada je na Ostrvu. Tokom svirke nema onog ko nije uvideo da je rođena nova ogromna rock zvezda, od koje svet očekuje da, za početak, bar ostane živa.

Pored njih, nastupali su i Ice T sa Bodycountom (izuzetan nastup, odlična forma), i stari dobri ja-sam-na-SVAKOM-letnjem-festivalu Jovanotti, i ovde zadužen za smeh i animaciju umorne publike.

Peti i poslednji dan festivala, doneo je još jedan u nizu fantastičnih povratničkih koncerata grupe Texas, predvođen jednako harizmatičnom Sharleen Spitery. Grupa je uglavnom svirala aktuelni materijal sa albuma Red book na opšte odobravanje ljudi, koji, ponavljam više vole (bar u Švajcarskoj) nove pesme i bendove, nego često nepotrebne povratke u prošlost kao što to odobrava publika na Balkanu recimo.

Osim Texasa, nastupili su i Nada Surf, koji su imali jedan od najemotivnijih nastupa u Avenšu, verovatno zbog toga što je gitarista tokom nastupa više puta kukao što ga je ostavila cica, pa joj je posvećivao svaku drugu pesmu, što je rastuživalo, po difoltu hladne Švajcarce. Rock Oz Arenes je završen velikim vatrometom i gomilom mladih, izgubljenih u dimu šiša i uguranih ispod štandova sa favoritima festivala, malezijskom i meksičkom kuhinjom.