Devet pesama prođe veoma brzo i nijedna od njih ne odskače kao potencijalno velika stvar koja bi bila u rangu sa velikim epovima Radioheada. Ali, pitanje da li takvu i treba tražiti ovde. Ovde se radi o mnogo konkretnijim pesmama od (za njih katakterističnih) apstraktnih poslednjih B strana singlova, ali su konceptualne, angažovane i političke teme obrađene u neformalnijem i ličnijem predstavljanju
Teško je biti u Radiohead, a najteže biti
Thom Yorke, frontmen benda koji se nakon više od jedne decenije postojanja razvio od koledž grunge tributea do ultimativnog modernog benda koji još uvek ne čine matorci. Radiohead se trenutno nalaze na poslovno/kreativnoj prekretnici, s obzirom da nije produžen ugovor sa EMI/Parlophone, i da se snimanje i izdavanje albuma stavlja u drugi plan u odnosu na koncerte.
Nekoliko nedelja pre zvaničnih vesti o albumu The Eraser, izvesni izvori su tvrdili da će Radiohead potpisati i ugovor za WARP, a Thom Yorke solo ugovor za XL. Ovo drugo se ubrzo i obistinilo, a vreme će pokazati šta će biti sa Radiohead - i u poslovnom i umetničkom kontekstu bend najavljuje izvesne promene.
Iako je prvi solo album iz kolektiva Radiohead objavio gitarista Jonny Greenwood još 2003. (vrlo zanimljiv soundtrack za dokumentarni film Bodysong), ono što pokreće svet fanova Radioheada je glas Thoma Yorkea. I ubrzo nakon vesti da postoji nešto kao što je ovaj album, muzika je već bila dostupna, shodno ustaljenim putevima na kojima se susreću promo kopije i P2P programi.
Yorkeova Ljubav prema elektronici koja se ’99. materijalizovala u naručen kompletan katalog etikete WARP, pa se nastavila više ili manje ostrašćena na svim albumima od Kid A, sada je još jednom obnovljena, personalizovana i intimizirana.
Sam Thom Yorke se ograđuje od pojma “solo” u kontekstu solo albuma, sa argumentom da je pored sopstvenog kreativnog dela u pisanju i sviranju, veliku ulogu kao producent i aranžer imao Nigel Godrich, dugogodišnji saradnik matičnog benda.
The Eraser je pre svega jedan mali, lični album, nastao u ličnom okruženju samog stvaraoca i najbolje se konzumira u sličnom okruženju – u samoći sa slušalicama.
Pomalo nezahvalan mix ostavlja glas iznad muzike malo više nego što bi neki elektronskije nastrojen producent dozvolio, pa se pojedini muzički detalji mogu jedino adekvatno apsorbovati na ovaj način.
Veliki trud je uložen kako bi glas bio drugačije snimljen ali i otpevan u drugačijem maniru, pa jedino veće iznenađenje predstavlja
And It Rained All Night, u kome Yorkeov vokal neodoljivo podseća na pojavljivanja
Roberta Owensa u raznim klupskim singlovima.
Sa muzičko/aranžerske strane, ništa posebno novo – Thom Yorke ipak nije elektroničar, pa se njegova sklonost više ogleda u odavanju počasti koja dovoljno dobro zvuči nego što predstavlja zaista naprednu elektronsku muziku. Za nekog ko nije otišao dalje od Radiohead ovo će, shodno tome, biti komplikovaniji zalogaj.
Bas i gitara se povremeno pojavljuju kao umešani gosti-duhovi iz drugih, napuštenih soba, nikada prenaglašeni u velikom opsegu atmosferičnih sintisajzera, suvih ritam mašina i ostalih sitnih začin-zvukova.
Kada sam prvi put slušao ovaj album, pustio sam ga na zvučniku od 2cm koji ne može da stvori nikakav bas, pa je stoga zvuk kompresovan slično AM radio stanicama - i tako je zvučao znatno uvrnutije.
Pokušaj da se jedna potisnutija, uvrnutija, ili jednostavno drugačija strana Yorkeove tendencije ka muzici predstavi kao zbirka čistih pesama, uz to čisto umiksovanih, je i izvestan paradoks – da je izašao koju godinu ranije možda bi i bio revolucionaran kao Kid A.
Ovako je The Eraser poluproizvod koji, za čudo, ipak funkcioniše. Pod uslovima da: a) volite Radiohead i b) volite elektronsku muziku, ili bar njenu inteligentniju formu. Oni koji zaokruže oba, dobili su jedan od najslušanijih albuma godine.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.