Bez obzira na traljavo odsvirane pesme, očigledno nedovršene aranžmane i sve propaliji vokal, koji više podseća na mrmljanje nego na pevanje, Down In Albion je prepun lako pamtljivih pop pesama i potencijalnih radio hitova
Svejedno da li
Pete Dohertyja (jer o njemu je nemoguće nemati stav) doživljavate kao „junkie dečka Kate Moss“ ili „muzičku ikonu 21. veka“, pa su i vaša očekivanja spram debi albuma sastava
Babyshambles u skladu sa vašim mišljenjem o dotičnom gospodinu: ni u jednom ni u drugom slučaju nećete biti razočarani.
Down In Albion je haotični skup, uglavnom slabo uvežbanih, često nedovršenih, ali u suštini stvarno dobrih pop pesama.
Pete je poželeo da bude darežljiv prema svojim fanovima, ponudivši im čak 16 pesama, što će u minutaži reći preko sat vremena muzike. I tu se prešao. Neke pesme prosto ne zaslužuju da se nađu na albumu.
Pentoville je gotovo četvorominutno besmisleno repovanje General Santane, sa kojom je Pete delio ćeliju u Pentoville zatvoru, dok su poslednje dve pesme Up The Morning i Merry Go Round ne samo neuvežbane, već su pre na nivou (loše) ideje i skice za pesmu.
Atmosfera ranojutarnjeg pijančenja se provlači kroz ceo album, i kulminira zvukom razbijene flaše negde na pola Merry Go Round.
Bez obzira na traljavo odsvirane pesme, očigledno nedovršene aranžmane i sve propaliji vokal, koji više podseća na mrmljanje nego na pevanje, Down In Albion je prepun lako pamtivljih pop pesama i potencijalnih radio hitova. Čak ni maskiranje budućeg singla, bajkovitog i sporog Albiona, čitavim minutom neartikulisane tišina/buke na samom početku pesme, ne pomaže. Jasno je da se radio o radio friendly singlu.
Najbolje pesme na albumu su pravilno raspoređenje, pa tako na samom početku imamo autobiografsku, ujedno i jedinu pesmu koja zaista zvuči uvežbano, A Rebous (I've been running round this world too much, girl / Pretending not to see / What's drilling me, it's killing me) i odmah za njom himničnu The 32 of December.
Negde na sredini sledi Killamangiro u novom aranžmanu, skraćen doduše za moj omiljeni deo, ali ja toj pesmi i dalje ne mogu da nađem ni jednu manu, pa onda 8 Death Boys, nešto besnija, u kojoj Petea ne mrzi da 15 puta uzastopno otpeva When it suits you, you're a friend of mine.
I onda na kraju Albion, pa Back From The Death, u kojoj, kako kritičari kažu, a ponekad su i u pravu, Babyshambles zvuče kao The Smiths cover band, i Loyality Song (What did I dream? / Cause nothing's as it seems / On the way back round, for me) gde imamo zbunjenog i izgubljenog (We're on the one road / Maybe the wrong road /It's the road to fuck knows where) Dohertyja.
Koliko god bili svesni činjenice da bi ovaj album daleko bolje zvučao uz nekog ko bi bio u stanju da odbaci pokoju lošu, ili ne baš najbolju ideju, i da natera bend da se malo bolje uvežba pred snimanje, sa druge strane, ovo je album na gde čak ni Kate Moss ne uspeva da upropasti pesmu.
Ako pokušate da iza svog ovog nereda i haosa pronađete pop pesmu, onda ćete shvatiti da je visoka ocena, iako malo na kredit, više nego opravdana.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.