Kratki i jasni film

Yukka Pekka Lasso je direktor jednog od najvećih smotri kratkog metra - Tampere film festivala u Finskoj. Takođe je izvršni direktor filmskog centra Pirkanmaa, predsednik Finskog nacionalnog saveta za film, član nacionalnog saveta za umetnost, član Evropske filmske akademije. Bavi se filmskom kritikom i važi za jednog od najvećih poznavaoca kratkog filma na svetu.

Sreli smo ga u Banja Luci, u ulozi predsednika žirija Festivala kratkog metra Kratkofil na kojem je gran pri festivala, potpuno zasluženo, osvojio njegov zemljak Jan Ias i film Duhovi.

Jedva smo uspeli da nađemo tiho mesto za razgovor na bučnom koktelu posle dodela nagrada i postavimo gospodinu Pekka Lassou par pitanja o fenomenu kratkog filma i filma uopšte:

POPBOKS: Recite nam nešto o načinu na koji gledate i birate kratke filmove?

LAAKSO: Prvo posmatram filmove intuitivno, pokušavam da ih osetim unutrašnjim putevima, pitajući se da li je film čulno uticao na mene ili ne. Kada mi se film tako dopadne, onda ga procenjujem racionalnim putevima kroz zvanične umetničke i dramske obrasce. Dobar film, dakle, mora da ima obe komponente.

Ne volim filmove koji imaju tendenciju da krše pravila filmske naracije, pogotovo kada primetim da je da su neke stvari iz tih eksperimenata korišćene još dvadesetih godina prošlog veka. Rušenje pravila samo zato što pravila postoje, uopšte me ne zanima.

Da li se pozivate na istoriju dugometražnog filma ili imate druge kriterijume? Koji su vaši omiljeni filmovi?

Uvek sam više voleo Bustera Keatona od Charlie Chaplina, a takođe jedan od najbitinijih autora nemog perioda za mene je W.C. Fields. Ali, ako postoji film koji je za mene predstavljao prekretnicu u gledanju filmova, to je Kes Kena Loacha. Kada sam bio mlad, Kes je predstavljao sasvim novi izraz u dotadašnjem filmu.

Šta mislite o modi žanrovskog filma, o ulozi takvih filmova na umetničkim festivalima poput festivala kratkog metra?

Ne odobravam taj trend. Danas ima mnogo festivala filma fantastike, a to je žanr koji zaista nije moja šolja čaja. Što se tiče ostalih žanrovskih filmova, primećujem da ih mnogi koriste da bi izbegli ozbiljniju analizu stvarnosti. Takođe, žanr često predstavlja svojevrstan izlaz autorima koji žele da na silu stvore neki novi talas u evropskom filmu. Tako je i u Finskoj, tamo svi koketiraju sa žanrom misleći da će tako nešto promeniti u kulturnoj politici zemlje. Žanr mnogim autorima donosi ironijski otklon u odnosu na emocije, štiteći ih od nedostatka ideje, odnosno motiva da se nekom temom bave jasno i ozbiljno.

Smatrate da je film danas u krizi?

Da! U Evropi, na primer, on se više ne tiče slobodnog tržišta - već fondova! A fondove zanimaju brojevi, ne zanima ih način na koji će film imati uticaj publiku. Producenti bi trebali da bolje osećaju želju publike, da budu dobrotvori prema njoj, da bi kasnije izvlačili benefit. Problem je što u savremenom filmu većina finansijera uopšte nije poznavalac filma. Ja sam direktor Art house bioskopa, i znam da filmovi koji se bave ozbiljnim emocijama i realnom životu, ne mogu da razmišljaju o profitu. To je specifičan problem filmske umetnosti, druge umetnosti imaju više sreće sa svojim distributivnim sistemom.

Šta mislite o balkanskom filmu danas. Da li poneki stigne i do vas?

Da, ima puno zanimljivih filmova, ali ono što je problem kod filmova zemalja u razvoju je u tome da pokušavaju da lokalizuju svoju kulturu. U želji da se njihov film izjednači sa onim što je njihov politički i nacionalni interes, ovakve zemlje snimaju naivne, pravolinijske filmove u kojim se suviše očigledno vidi motiv države. Ali to nije slučaj samo sa Balkanom, to je slučaj sa svim slabo razvijenim kinematografijama, u njima je umetnost izjednačena sa nacionalnom politikom, umesto sa kulturom.

Kratki film kao fenomen? Da li se ljudi njime bave kao samostalnom umetnošću, ili im je to samo odskočna daska sa dugometražni film?

Postoji određeni broj autora koje zanima baš kratka forma. Ali, ne mogu da zamerim onim rediteljima kojima je kratki metar ulaznica u veću produkciju. To je realnost filmske produkcije. U savršenom svetu, kratki bi film bio stvaralački cilj a ne sredstvo do stvaralaštva; bio bi prilagođen autorskoj ideji, a ne karijerističkoj kalkulaciji. Ali, u svetu filmske umetnosti takvo razmišljanje nailazi na nerešive prepreke.

Da li su neke države prevazišle tu prepreku?

Ne, nijedna. (smeh)