Profit vs. art

Od 16. do 20. juna u glavnom gradu Republike Srpske održan je Treći festival međunarodnog kratkometražnog filma. Sa podnaslovom „Profit vs. art“, ovogodišnji festival nastavio je tradiciju posvećivanja pratećih programa zemlji prošlogodišnjeg pobednika

Marko Kostić

Zahvaljujući prošlogodišnjem pobedniku Kratkofila Grimuru Hakunarssonu, sada članu žirija, ove godine zemlja kojoj su posvećeni prateći programi bila je Island. Osim filmova imali smo, tako, priliku da vidimo „vikinški“ koncert Steindora Andersena i Hilmara Orna Hilmarssona (etno muzičari koji su uticali na savremenu muziku Islanda od Sugarcubes do Sigur Rós), književne večeri, predavanja i filmske retrospektive. Sem islandskih programa, bila je tu i selekcija ostalih nordijskih zemalja i programa kao što su unseeen, Oberhausen, LBGT, horor, filmovi praške akademije, kao i makedonskog festivala FRIK.

Zahvaljujući energičnom i preciznom vođstvu izvršne direktorke festivala Nataše Milović, ova, možda i prevelika količina filmova prikazana je u savršenom prostorno-vremenskom rasporedu.

Ali, takmičarski program je, ipak, doneo najviše uzbuđenja i gledalaca. Detinjasto crnohumoran u prečestim omažima žanrovskom filmu, ovaj program ipak nije dozvolio sebi potpuno izbegavanje ozbiljnih tema. Posledično, baš najozbiljnije drame dobile su nagrade, a njih je dodelio petočlani žiri: Jukka-Pekka Laakso, Nikola Stojanović, Evald Otterstad, Jovan Todorović i Grimur Hakonarsson. Evo nagrađenih:

Gran pri – Duhovi, Jan Ijas (Finska): Dokumentarac o ljudima u izbegličkom kampu u Finskoj. Za razliku od angažovanih filmova koji se bave nepravdom prema malom čoveku, ovde je prostor taj koji je mali, ali su ljudi u njemu krajnje neobični. Zanimljiv je i poetski tretman surove teme, način na koji je teška politička informacija lišena bilo čega što bi ličilo na novinarski rukopis. Ovaj film nije bio favorit, ali je svojom ozbiljnošću i filmskom pismenošću sprečio svaku vrstu primedbe na odluku žirija.

Najbolji igrani film – Alter-ego, Cedric Prevost (Francuska): Film govori o nemogućoj ljubavi između Arapina i „izvorne“ Parižanke koji su se upoznali preko oglasa u kojima je on skrivao svoj identitet. Na prvom nivou, to je film o klasnim odnosima, na drugom to je film o ljudima koji pripadaju različitim vremenima, a nalaze se na istoj teritoriji. Cela radnja se odvija u parku simbolišući scenografsku univerzalnost priče, koja bi mogla da se smesti u bilo koju prošlost, s pretpostavkom da bi u nekim vekovima ljubav ovih junaka bila moguća.

Najbolji dokumentarni film – Kabine, Mikhail Železnikov (Rusija): Film o fenomenu ruskih čuvarskih kabina. Autor je i narator koji se prepušta mističnim asocijacijama posmatrajući ova radna mesta. Kako ulazi u svet unutar tih malih prostora i u život ljudi koji u njima rade, najdetinjastije pretpostavke autora kao da postaju stvarnost. Ovaj film je poetska konteplacija na temu običnih stvari, koja nas uči kako se razvija simbolička svest usred svakodnevice.

Najbolji animirani film – Posao, Santjago Bou Gras (Argentina): Metafora robovanja društvu, prikazana kroz različite detalje savremenog života. Predmeti su ovde ljudi koji se služe drugim ljudima, a i ovi drugi su nekim trećim ljudima predmeti. Odnos predmeta i života stopljen je u jedinstvenu animiranu sliku, posle koje put do posla gledamo drugim očima.

Najbolji eksperimentalni film – Muto, Blu (Italija): Kombinacija više postupaka, film u kome grafiti izlaze iz zida i vraćaju se nazad. Igra stilova, postupaka, forme, smisla i značenja. Eksperiment u ideji više nego u tehnici.

Najbolji domaći film – Zvuci tišine, Pero Pavlović (BiH): Sugestivna ekološka priča o čoveku koji se otuđuje od urbane sredine, nalazeći izlaz u prirodi. Nepatvorena životna sredina ovde je tretirana više kao psihološka nego kao biološka prednost.

Specijalno priznanje – Samoća, Merhdan Sheikhan (Iran): Netipična ikonografija za animirani film koji proističe iz tradicije persijske kulture. Bez mnogo boje i raskoši, ovaj film govori o biću i civilizaciji. Čovek mora da uništi sebe i svoju civilizaciju da bi video šta je s druge strane zida.

Pomenimo i neke od vrednih filmova koji su ostali bez nagrade:

Ekser, Benedikt Erlingson (Island): Film o ministru koji doživljava bizarnu povredu dok kreči svoju kuću. Posle niza ekscesnih scena, on nastavlja gde je stao, ali ništa nije isto kao pre. Sad je to kuća sa ekserom u glavi ministra. A možda je to bila oduvek.

13 fotografija, Igor Bošnjak (BiH): Gledajući statične ljude snimljene kamerom, pitamo se šta je slika, šta je opažaj, šta je prizor, a šta pokret. Film o percepciji umetnosti koji nam govori da ništa nije statično, pogotovo ne fotografija.

Filmovi koje nisam napravio, Gilberto Scarpa (Brazil): Dokumentarac o filmovima koji ne postoje, a o kojima govori njihov nesuđeni autor. Neko ko nema para za film uvek može da snimi najbolji making off.

Đavolovo venčanje, Dan Caden (Engleska): Igrani makabr u stihu koji nas upućuje na korene horor žanra, ali i na korene pozorišta, samim tim i na neraskidivu vezu užasa i umetnosti.

Pegi, Denis i Lavija, Carrlo Gillermo Prato (SAD): Kamera poverena u ruke slepih. Impresivne slike koje govore o hendikepu ljudi bez posebnih potreba više nego o hendikepu slepih.

Krdo, Ken Wardrop (Irska): Dokumentarac o stočarima i jednom jelenu koji će uskoro poslužiti privrednoj svrsi. Primer kako običan posao čoveka i bezbrižan život životinje postaju drama za posmatrača.

Napušteni, Fabian Daub i Andreas Grafenstain (Nemačka): Dokumentarac o poljskim kradljivicima uglja iz napuštenih rudnika. Film postavlja pitanje ko je zapravo lopov, a ko je taj ko radi kao rudar.

Smrt u žutoj kući, Anna Virtanen (Finska): Animirani film o ženi koja ne vidi preteće znakove oko sebe koji joj govore da ne treba da napušta kuću. Uskoro postaje jasno: ona ide kod ljubavnika, a sujeverje zaista ne postoji u njenom smislu te reči.

Majken, Helene Lindholm (Švedska): Feministički igrani film o siromašnim penzionerkama koje se udružuju u tajnu anarhističku organizaciju. Taman kada pomislimo da je sve to fantazija glavne junakinje, ipak shvatamo da je reč o društvenoj realnosti.

Nora, Alla Kovgan, David Hinton (SAD, Mozambik): Ekperimentalni balet o afričkom odrastanju crnopute plesačice Nore Chipaumir, koja igra samu sebe. Realizam i stilizacija, ritam i naracija. Rečju, Afrika.

Kratkofil je bio više nego uspešan festival, sa zanimljivim konceptom, programom i filmovima. Najzanimljiviji je, ipak, grad u kome se festival odigrava. Banjaluka je mesto velikog kulturnog potencijala. Njenom razvitku, međutim, smeta lažna predstava o severozapadnoj Bosni koju vidimo u filmovima s prostora bivše Jugoslavije, na čelu sa srbijanskim produkcijama. Zbog toga u RS još nema dugometražnih filmova. Ali ima kratkih, i svi oni imaju zajednički imenitelj – nedostatak ratnih tema.

Zato ovaj region danas nije umetnički popularan kao Srbija, srednja Bosna ili Hrvatska, jer okolne teritorije ljubomorno čuvaju tajnu ružnog pačeta – RS kao republike koja ima prednost u odnosu na okolnu teritoriju: ona nije ex-yu

Banjaluka ne profitira od ratnih tema, zato i nije opterećena prošlošću poput Beograda, Sarajeva ili Zagreba. Baš zato je i ovaj festival nešto kao odličan trejler za film koji će se tek snimiti. Biće to film o svima nama zajedno, bez jugoslovenske prošlosti. Naučna fantastika? Ne, to je art vs. profit u Banjaluci.

Doduše, ponekad, eto, prođe poneki Viking...

Komentari

hahah (gost) | 30.06.2009. 09.17.13

"Njenom razvitku, međutim, smeta lažna predstava o severozapadnoj Bosni koju vidimo u filmovima s prostora bivše Jugoslavije, na čelu sa srbijanskim produkcijama." ja mislim da je ovo najuticajniji faktor na sprechavanje razvitka banja luke
RS vs BIH (gost) | 30.06.2009. 10.27.13

"Najzanimljiviji je, ipak, grad u kome se festival odigrava. Banjaluka je mesto velikog kulturnog potencijala." hahahah TO JE NAJNEINVENTIVNIJI GRAD U UNIVERZUMU! GRAD KOJI SEM ČASNIH IZUZETAKA (MARIJAN BENEŠ I IVAN LJUBIČIĆ) NEMA BITNIH LIČNOSTI(benda, umetnika, ...itd)! Tragična je i sledeća stvar: to je mesto koje nema ni jedan klub(nije ni BG mnogo bolji), ni gotovo nikakvih alternativnih ponuda i dogadjaja, pa se tako ni mladom nebrušenom organizmu koji dodje na studije iz recimo Čelinca, Mrkonjića ili Dragotinje ne nudi nikakva opcija! I sad umesto da BL prevaspitava mlade naraštaje i oblikuje im kulturnu sliku, oni donose svoje "običaje i navike" koji onda čine da taj grad tako izgleda! KRAĆE REČENO, POVRŠNI SU TI UTISCI DRAGI TEKSTOPIŠČE
M (gost) | 30.06.2009. 16.02.59

Festival je bio jako zanimljiv, a to što on još uvijek, treću godinu za redom, opstaje na određenom nivou, koji zaslužuje pohvalu, valjda znači i da Banjaluka kulturno sazrijeva. Vrijeme je da se zaborave te floskule tipa: Banjaluka je neinventivna, nema talentovanih ljudi, u njoj ništa ne vrijedi. To je naprosto laž.
@ M (gost) | 01.07.2009. 10.31.38

ma laz, prevara, ALI i neosporiva cinjenica :)
rub papira (gost) | 01.07.2009. 15.30.20

Banjaluka nije razvijena u alternativnom smislu(a i u drugim stvarima),totalno je unazadjena nakon ovih nesretnih vremena..nema kulturnu tradiciju.nekad je imala,ali ona je skroz unistena i otisla je u nepovrat.nema ni jedan klub,koji bi promovisao alternativnu kulturu.Novo stanovnishtvo koje se salilo u nju,nije bas kulturno osvijesceno.i na bilo kakav vid "drugacije" kulture gledaju sa chudjenjem. Slusao sam jedan intervju sa Nikolom Pejakovicem,i on kaze da se kultura treba vjeshtachki praviti,preko raznih festova i ostalih priredbi.ne znam da li bi se slozio sa njim..jer vecina tih organizacija mi lichi na jedno obichno pranje para i jeftinu zabavu.Dobre stvari su Kratkofil i Demofest.! rispekt za njih,a i za Popboks! :)
aleksandar (gost) | 03.07.2009. 07.11.19

Zar neko misli da bilo ko tek nekoliko stotina kilometara dalje zna za razliku izmdeju Banjaluke i Beograda? Probajte cak da nekome obasnite razliku izmedju Srba i Hrvata ili pak da objasnite bilo sta vezano za poslednji rat. Posle pet minuta videcete da sagovornik tek reda radi klima glavom, a ako i nije tako vi necete umeti nista da mu objasnite, sami sebi bicete smesni. Ubrzo cete prestati bilo kome sta objasnjavati nego samo odmahnuti rukom.
@aleksandar (gost) | 03.07.2009. 11.15.06

potpuno si u pravu, ALI POBOGU, kakve to ima veze sa ovom temom!?
Souls and guests (gost) | 10.07.2009. 20.59.02

Najneinventivniji grad? Nema umetnika? A sta je na primer Kolja? Gledala sam njegovog Narodnog poslanika u NP. Predstava je uradjena kao prizori sa slika Francisa Bacon-a. Zaista, fenomenalno. BL ima manifestaciju Neofest koja je ugostila bas dobre bendove iz SR i HR, sada uskoro dolazena jedan drugi festival Nouvelle Vague, ima i mlade umetnike kao sto je Pera Pavlovic, dobre glumce...ne razumem cemu ovoliki hejt? Neko dodje iz SR i ima lepe impresije o Bl, i samo zato sto to nije nikako zadata tema (citaj:RS i BL mora da se anatemizuju po svaku cenu) eto kakvi caps lock-ovi se dese, c c c...stvarno Druga Srbija i njeni predstavnici treba malo da razmisle o tome koji su oni zapravo bedem establishmenta i konzervativizma.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike