Da se igramo, ali ja da pobedim?

Naslov originala: State of Play
Scenario: Matthew Michael Carnahan, Tony Gilroy, Billy Ray
Uloge: Russell Crowe, Rachel McAdams, Ben Affleck, Helen Mirren, Robin Wright Penn, Jason Bateman, Jeff Daniels, Michael Berresse
Žanr: zaverenički triler
Trajanje: 127 minuta
Proizvodnja: SAD/UK/Francuska, 2009.
Distributer: Taramount Film

Ni u godinama kreativnih plima Hollywood ne odustaje od uvoza ideja. Najčešće se poseže za inostranim uspesima zgodnim za preradu (francuske pučke komedije, azijski horori), a ponekad se studijske glavešine uhvate i za zahtevnije izvornike, koje najčešće banalizuju i uproseče. Mada, ponekad im se omakne i pun pogodak kako bi podsetili da su, kada su dobri, američki repertoarski filmovi po pravilu najbolji.

Jedan od primera uspešnog transponovanja je svakako (anti)korporacijska triler-drama U igri Kevina Macdonalda, iznikla na istoimenoj bravuroznoj BBC-jevoj mini-seriji iz 2003. godine. Događaji predočeni u šest gotovo jednosatnih epizoda britanskog izvornika ovde su znalački komprimovani u dvosatni film, naravno, uz sve intervencije nepohodne za smislen i učinkovit transfer u drugi medij i na susedni kontinent.

Beskompromisni novinar (Crowe) vašingtonskog lista pod novom, ekstremno tržišno orijentisanom upravom započinje detaljnu istragu smrti mlade dame, uz to pripravnice i tajne ljubavnice njegovog prijatelja senatora (Affleck). Pritisnut vremenom, u klinču s konkurencijom i zahtevima urednice (Mirren), te nošen osećajem obaveze prema starom drugu sa čijom je suprugom (Wright Penn) bio u vezi, Croweovom liku ne preostaje ništa drugo no da dela.

Decenijama unazad, političke zavere su tema mnogih holivudskih naslova čvrsto oslonjenih na narodno uverenje da nema kvarnije pogodbe od one između krupnog kapitala i nosilaca političke moći. Macdonald svežinu obezbeđuje posežući za starovremenskom recepturom – preciznim, postepenim i razložnim iznošenjem povesti i minucioznim baratanjem odnosima među likovima.

Kevin Macdonald je prekaljeni dokumentarista sigurne ruke i bistrog oka. Prethodni angažmani na izuzetnim naslovima kao što su Touching the Void, One Day in September i My Enemy’s Enemy obezbedili su mu samopouzdanje i strpljenje da se nosi s pričom o svetu u kome nepodopštinama moćnika na putu često stoji samo aktivizam i pogibeljnost pojedinca. Zapravo, iako radi na zadatu temu i u postavljenim okvirima, Macdonald (uz pomoć Tonyja Gilroya – Michael Clayton, Dvoličnost – scenariste dokazano opsednutog temama korporativne pošasti) ovde varira teme koje je predstavio u prethodnom ostvarenju.

Kao i u Poslednjem kralju Škotske, pred nama je zlokobna mašinerija. Umesto od sistema afričke diktature, ovde opasnost dolazi od korporacija uključenih u iračku avanturu Bushovog aparata, a teret borbe ponovo mahom pada na pleća hrabrog pojedinca podstaknutog ličnim/emotivnim razlozima, kojima je u isto vreme i ograničen.

Po majstorskom ritmu i preglednosti krajnje usložnjenih međuodnosa likova ove napete priče U igri predstavlja dostojanstveno bavljenje potvđenim i zahtevnim predloškom, ali i podseća na smirene a podsticajne filmske priče majstorskog ritma iz 80-ih godina prošlog veka.

Princip vremenske kapsule i beskrajnih krugova je neprolazan. Na svim meridijanima igra i dalje traje.