Scenario: Jeremy Brock (
Mrs. Brown, Charlotte Gray), Giles Foden, Peter Morgan (
Kraljica) po knjizi Gilesa Fodena
Uloge: Forest Whitaker, James McAvoy, Kerry Washington, Gillian Anderson, Simon McBurney, David Oyelowo
Direktor fotografije: Anthony Dod Mantle (
Festen – Dogme #1, Mifune’s Last Song - Dogme #3, 28 dana kasnije)
Zemlja: VB, 2006.
Trajanje: 121 min.
Web: thelastkingofscotland
Priče o diktatorima malih zemalja, u zavisnosti od harizme dotičnih (pri čemu naša mala zemlja nije imala sreće, s diktatorovom Frankovske običnosti) uvek su imale određenu magijsku privlačnost, naročito ako im se pristupa sa bezbedne distance. U dubokoj osnovi moga bi da se nalazi mračna identifikacija sa diktatorom koji ostvaruje neke kolektivne civilizacijom zakopane porive, slično navijačkom odnosu koji publika ponekad uspostavlja prema likovima psihopata, serijskih i plaćenih ubica.
No, da bi sve to bilo i ostvarivo, diktatora, zajedno sa okolnostima i političkim koordinatama njegove vlasti, moramo dobro da upoznamo jer bez toga, najbolja rečenica iz filma Pad o poslednjim danima Adolfa Hitlera (Klanjam se vašem geniju, na oltaru otadžbine) ne bi imala nikakvog smisla.
Suočeni sa slabom istorijskom informisanošću prosečnog gledaoca o zbivanjima u postkolonijalnoj Africi početkom 70-ih godina prošlog veka (a prosečnog gledaoca ne treba mnogo ni kriviti, budući da je Uganda nastala spajanjem nekoliko malih kraljevina koje su se zvale Buganda, Baganda, naziv Muganda se takođe tu negde provlači), dokumentarista Macdonald (Touching the Void i puno TV iskustva) i njegovi iskusni scenaristi za glavnog lika izabrali su jednog idiota, u etimološkom smislu reči (mada ne u potpunosti, jer je, na lokalnom nivou, jasno određen kao nacionalista). Dakle, mladog škotskog lekara kojeg beg od predeterminisane egzistencije porodičnog doktora više srednje klase vodi na bilo koje drugo mesto, bilo gde na planeti.
Dolaskom doktora u Ugandu, ubrzo postaje jasno da on nije u tolikoj meri lik koliko naš prozor u taj neobičan i dalek svet, što je, samo po sebi, na određen način, nekorektno i pokazuje koliko su oni, je li, drugačiji. Uvođenjem lika Idi Amina uspostavlja se odnos fiktivnih i istorijskih likova s čime će scenaristi imati kasnije velikih problema.
No, za sada, tu nam je Idi Amin, ličnost u kojoj se mešaju engleski kolonijalizam, borba velikih sila tokom koje na vlast dolaze sposobni i beskrupulozni ljudi, često više oportunisti nego jasno ideološki određeni, ponekad izvanredni šoumeni. Sve to nalazi se u liku Idi Amina.
Međutim, sve to već se i nalazilo u tom liku u ranijim filmovima, kvalitetno (sjajni Raid on Entebbe, 1976) i eksploatacijski (The Rise and Fall of Idi Amin, 1980). Problem je u tome što se u Entebbeu Amin pojavi u nekoliko scena a iz tog lika, u tumačenju Yapheta Kottoa, dobijamo istu količinu emocije i informacija (ako ne i više), jednom rečju, Filma, nego nakon dva sata sa, inače standardno energičnim i opčinjavajućim Whitakerom.
Drugi problem, koji direktno utiče na dinamičnost i uverljivost filma javlja se negde oko polovine kada naš doktor (za koga smo ranije utvrdili da nije lik već gledaočevo ortopedsko pomagalo) počinje da vodi radnju (zavodi jednu od Aminovih žena) što je (radnju, ne ženu) na nikakvo kvalitetno mesto nije moglo odvesti.
U filmu Poslednji kralj Škotske ima od svega po malo: bežanja od stega svoje klase, lekara bez granica, kritike obaveštajnih službi, kritike odnosa velikih sila prema malim narodima, zabranjene ljubavi, male bondinga, kačenja o kuku... od svega po malo a za pametnog nedovoljno, više od svega, nedovoljno ozbiljne analize jednog izuzetno zanimljivog ljudskog bića... I da, Yaphet Kotto je bio, da kažemo, veći, bez obzira što je poređenje poslednje utočište nesposobnog kritičara.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.