Đavo u gospođici Džons

Literature o đavolu i srodnim temama na srpskom jeziku ne manjka. Pored dveju studija o evoluciji đavola od prethrišćanskog doba do današnjih dana iz pera Dž. B. Rasela (Mit o đavolu i Princ tame), naš čitalac može da računa još i na Poreklo Satane Elen Pejgels ("satanizacija" u hrišćanstvu), dve lucidno-duhovite knjige Lešeka Kolakovskog (Razgovori s đavolom i Nevolje s đavolom), sažeti pregled svetske demonologije u Demonima V. Hajat i Dž. V. Čarlsa, dve političko-katoličke vizure (Deni de Ružmon U zagrljaju đavla i Miro Glavurtić Satana), a tu je i pozitivistički ruski pristup okultizmu u Luciferovom prestolu J. Parnova, pa čak i domaća studija o đavolu na filmu i revolucionarni ugovor s đavolom.

A sada se tom obilju pridružio jednostavno (ne)kršteni Đavo italijanskog autora Alfonsa M. di Nole (Clio, Beograd, 2009). Radi se o najobimnijoj knjizi o đavolu objavljenoj kod nas (466 strana) i najobilnije ilustrovanoj. Preko sto gravira i crteža sa svih strana sveta svedoči o sveprisutnosti i večnoj aktuelnosti Princa tame, kao i o hiljadama lica pod kojima se ukazivao: jednima kao "obična" zmija, drugima kao čovekoliki stvor šiljatih ušiju, izbečenih očiju i demonskog lica između nogu, trećima, pak, kao zmaj sa sedam glava.

Nameće se logično pitanje: šta je novo što ova knjiga može da ponudi čitaocu zainteresovanom za ovu tematiku?

Jedna od njenih većih vrednosti jeste raspon koji pokriva: ona se ne bavi samo hrišćanskim đavolom, već znatan deo posvećuje demonologiji arhaičnih kultura, primitivnih plemena, bliskoistočnih i dalekoistočnih civlizacija, demonskim sferama kod Grka, Rimljana i Kelta, a dotiče se (za našeg čitaoca ipak previše šturo) i đavola u starobalkanskim kulturama.

Teško da se još negde, na srpskom jeziku, može na jednom mestu naći sistematizovan i pregledan osvrt na najznačajnije loše momke svetskih religija. Međutim, kao i svaki namaz koji se rasprostre suviše široko, ovaj Đavo je često tanak. Odlučivši se za pristup "o svačemu ponešto", on nužno proizvodi rezultat "ni o čemu produbljeno". To nije nužno loše: ova knjiga može poslužiti za intrigiranje i iniciranje najšire čitalačke publike, koja se onda, prema svojim sklonostima, može okrenuti detaljnijim studijama pobrojanim gore.

Di Noli bi se mogla zameriti iscepkanost, tj. nedovoljna povezanost raznovrsnih podataka, nad kojima ne stoji kišobran sasvim jasno artikulisanog stava i poente. Zatim, knjiga se baš nimalo ne bavi ulogom đavola u umetnosti, iako su upravo književnost, film i pop kultura u 20. veku imali većeg značaja od papskih bula za održavanje ovog entiteta u žiži interesovanja. Posebno je razočaravajuće prekratko i površno poglavlje o đavolu u modernom dobu, sa proizvoljnim i netačnim kvalifikacijama (naklapanja o Aleisteru Crowleyju koji "žrtvuje malu decu" i navodno direktno utiče na Crkvu Satane, nekritički prepisana iz senzacionalističkih novina).

Pored mestimično apstraktnog i nejasnog izlaganja Di Nole, konfuziji pripomaže i osrednji prevod, sa trapavim konstrukcijama rečenica i netačnim transkripcijama poznatih imena (Marčon umesto Markion; Karpokracijani umesto Harpokrat; Eziod umesto Hesiod; Volis Budž umesto Badž, itd.). Neoprostiva je prevodiočeva lenjost da potraži jasno obeležene citate u srpskom prevodu Biblije, umesto kojih nam nudi svoje prozaične prepeve.

Uprkos navedenim zamerkama, Đavo ima šta da ponudi zainteresovanom i strpljivom čitaocu, a posebno vredi istaći veoma iscrpnu i po temama organizovanu bibliografiju, koja će biti od velike pomoći onima koji bi da još dublje zarone u tematiku potaknutu ovom knjigom.