Đavo je u detaljima

Ognjanović se bavi refleksijama arhetipskih slika zarobljenih na filmskoj traci, ali isto tako i ukupnim kontekstom vremena u kojem su filmovi nastajali. Uvodni deo Faustovskog ekrana (Matična biblioteka Svetozar Marković, Zaječar)predstavlja sažetu biografiju Princa tame preko zaleđa u vidu knjiga, slika, zapisa i legendi, koje je vekovima čekalo da bude ovaploćeno kroz novi medij. Kada se to napokon desilo, đavo je konačno došao po svoje, tj. po sopstveni trenutak slave kao jedan od sada već ultimativnih filmskih negativaca.

Rani istorijat đavola na filmu prati istoriju filmske umetnosti u trenutku kada je evropska kinematografija dominirala i kada je ova vrsta tematike tretirana krajnje ozbiljno. Međutim, stvari su se ubrzo promenile, i prvobitno hronološko izlaganje koje kreće od Praškog studenta (Der Student von Prag, 1913), Golema (Der Golem, 1920) i Fausta (Faust, 1926), u kasnijim poglavljima se svodi na analizu motiva koja realno nema više razloga da prati striktno hronološki tok.

Uz sve veću dominaciju američke kinematografije i sve veće profilisanje sâmih filmova, i đavo je dobio sopstvenu fioku – horor film. Već u uvodnom delu Ognjanović citira sineastu i antropologa Ričarda Stenlija, autora Peščanog đavola (Dust Devil, 1992), koji zapaža kako su sva takozvana velika pitanja (duha, duše, večnosti, Boga, đavola...) prognana u geto žanra. Noviji istorijat đavola na filmu zato postaje istorijat savremenog horora, a činjenica je da je jedan od filmova koji su definisali savremeni horor – Rozmerina beba (Rosemary’s Baby, 1968) – istovremeno i jedan od ključnih filmova ove tematike.

Ono što može da podeli čitaoce je povremeno vrlo oštar i beskompromisan polemički ton samog autora, koji u analizi filmova ne zauzima uvek ugao objektivnog posmatrača koji secira delo već svoju oštricu zna da usmeri i na autora dela, pa i širi društveni kontekst u kom su filmovi nastali i iz koga se i danas posmatraju. To, naravno, nije loše, osim kada se u nekoliko navrata otrgne kontroli pa priča krene u pravcu ad-hoc teorija kojima se iz previše ličnog ugla preispituje i kritikuje kako organizovana religija tako i vera sâma. Za tako nešto u ovako ustrojenoj knjizi od 275 stranica naprosto nema dovoljno mesta.

Iako ovakav pristup daje izvesnu svežinu (a i buntovništvo autora se zgodno uklapa u legendu o Luciferovom padu), više je smetnja koja dovodi i do preteranih digresija u analizi, kao u poglavlju o Isterivaču đavola (The Exorcist, 1973) gde se neki možda bitniji, filmskiji motivi guraju u drugi plan, ili u poglavlju o Isterivanju đavola iz Emili Rouz (The Exorcism of Emily Rose, 2006), koje deluje pomalo redundantno i poput proširene fusnote za priču o Isterivaču đavola.

Onda kada je Ognjanović prvenstveno fokusiran na raznorazne implikacije kompleksne simbolike đavolovog lika, tada uspeva da ispiše najbolje redove, u kojima na intrigantan način bogat zanimljivim referencama analizira poznate naslove poput Gospodara pakla (Hellraiser, 1987), Anđelovog srca (Angel Heart, 1987) i, za neke pomalo neočekivano, Hotela izgubljenih duša (Lost Highway, 1994), gde je demonska priroda tipične linčovske petlje iz koje nema izlaza tek moguće tumačenje filma, ali prilično lucidno.

U poglavlju o kultnom filmu Sudnji dan (El Dia de la Bestia, 1997) dolazi se do zanimljive priče o zemaljskom paklu i zlu savremenog društva, gde sâm đavo na neki način postaje suvišna figura. Među najuspelijima su i poglavlja o manje poznatim filmovima kao što su Peščani đavo (Dust Devil, 1992) i Satanin mali pomoćnik (Satan’s Little Helper, 2004).

Đavo u stripu prenesen na film, đavo u animiranom filmu, đavo kao zavodnik, priče o modernim faustima i antihristima... Detaljno nabrajanje svih tematskih jedinica zauzelo bi previše prostora, pa opet nisu svi bitniji naslovi iscrpljeni kroz ovo izdanje. U tom smislu bilo bi lepo videti prošireno izdanje s poglavljima o Princu tame (Prince of Darkness, 1987) ili recimo Raskršću (Crossroads, 1986).

Ognjanović se ne zadovoljava time da nešto opiše, već želi da se zapitamo kakva se sve konotativna značenja kriju iza filmova. Istina, povremeno naš narator zna da pretera stavljajući sebe u prvi plan, ali nije lako takmičiti se za pažnju sa đavolom lično. Zato, uz sve zamerke te vrste, evidentna strast u odnosu na materijal u kombinaciji sa akademskom temeljitošću čine ovu jedinstvenu knjigu vrednom pažnje.

Povezano:

• U brdima, horori – srpski film strave