Šta sve možeš u Londonu kad si mrtav

Hellblazer nije samo značajan strip za Ameriku – malo je serijala izvan superherojske scene koji doguraju do dvestote epizode – već i u domaćim okvirima. Izlazak prve Hellblazer kolekcije Prvobitni gresi pre više od dve godine označio je početak ambicioznog izdavačkog poduhvata beogradske firme Beli put – donošenja na naše tržište krema američke produkcije iz domena grafičkih romana.

Pred nama je druga Hellblazer kolekcija (zapravo... peta, ali za to je više kriv originalni izdavač, DC-jev imprint Vertigo, nego Beli put) i pravi je trenutak da se podvuče crta i osvrne na učinak koji je Beli put imao na domaće strip izdavaštvo. Razume se, svaka ambiciozna akcija ume da proizvede negativnu reakciju kad se želje pokažu veće od kapaciteta, pa je tako i beogradski izdavač istrpeo mnogo kritika za sporiji tempo objavljivanja novih naslova, čudan redosled izdavanja, ali i tehničke nedostatke nekih od ranih izdanja.

Što se tiče tempa i redosleda, nedoumice i zebnje i dalje postoje, ali što se tiče opreme, izgleda i kvaliteta samih izdanja, nemamo više čime da budemo nezadovoljni. Ova kolekcija je vrhunski opremljena, odštampana i povezana, a prevodi Belog puta sada su prilično dobri.

Hellblazer je strip na kome su se izređali mnogi od najvažnijih scenarista američkog strip mejnstrima poslednje dve decenije. Pored Granta Morrisona i Briana Azzarelloa, većina ostalih scenarista potiče iz Britanije (što je još jedna od značajnih karakteristika američkog stripa poslednjih godina), počev od Alana Moorea, koji je stvorio lik Džona Konstantina u serijalu Čudovište iz močvare, preko Jamiea Delanoa, prvog scenariste Hellblazera, pa do Gartha Ennisa, autora Opasnih navika.

Opasne navike su prvi Ennisov veliki rad u američkom stripu, nakon tesanja u britanskom 2000 AD-ju i pisanja Sudije Dreda. Ennis, čovek sklon istraživanju političkih i religijskih ekstrema u svojim stripovima (videti njegov autorski serijal Propovednik ili aktuelni Punisher) bio je prirodan izbor za pisanje Hellblazera, stripa od početka duboko uronjenog u tačerovsku depresiju sumorne Britanije i urbanu fantastiku prepunu demona i prokletstava. Razume se, Ennis je želeo da ostavi lični pečat na serijalu i odabrao je karakteristično radikalan pristup: Opasne navike su pripovest o umiranju Džona Konstantina.

Hellblazer je strip koji je fantastičnom uvek suprotstavljao svakodnevno, čak i trivijalno. Otud je i priča o urbanom čarobnjaku koji umire od raka pluća prirodan deo serijala. Džon Konstantin neće umreti na kraju ove kolekcije, ali njegova borba s bolešću će ga podsetiti šta je to prijateljstvo, kako boli gubitak, ali i kako prija kada đavola udarite flašom posred lica a zatim ga stručno izvozate tako da pakao ostane uskraćen ne samo za dušu na koju je već stavio šapu, već i za svoje (sumnjivo) dostojanstvo.

Ennisov stil ovde još nema radikalnu snagu Propovednika ili (pomalo neumerenu) kritičku žestinu njegovog recentnog serijala Wormwood. Umesto toga, tu su oporost, seta, ali i odmerena doza ljudske dobrote. Depresija i melanholija su zavodljive ideje, ali na kraju čovek ima izbor da učini pravu stvar ili da izgubi pravo da se naziva čovekom. Konstantin čini svoj izbor iako ga on vodi do još gubitaka.

Crtež Williama Simpsona (na koricama neobjašnjivo prekrštenog u Simsona) je nenametljiv ali efikasan. Hellblazer je strip koji ono svakodnevno, ono poznato do nevidljivosti mora da upari s onostranim i zastrašujućim, i Simpson svoj posao obavlja vešto, pomognut pastelnim kolorom, gradeći priču u kojoj pobednik nije onaj ko se poslednji smeje već onaj ko je poslednji tu da plače. Opasne navike su priča koja podseća da pobeda ume da bude bolnija od poraza. A to ne valja zaboravljati.