U ponoć, na Slaviji

Najpre je snimio Gandora – ­priču o čoveku na misiji da uhvati moćnu neman Nirdalu, zatim takođe kratki film Hu - čovek kao armija – o Kinezu koji u Beogradu traži pravdu. A pre tri večeri u Sava centru je vinuo fantomskog vozača koji želi da ispolji talenat u društvu koje ga u tome sputava. U sva tri slučaju se mladi beogradski režiser Jovan Todorović bavi portretima ljudi koji žive drugačije od većine i koji su drugačiji po izvesnom sistemu normi koje im većina zadaje.

POPBOKS: Da li je danas u Srbiji moguć neki novi Fantom. Ili Fantomka?

JOVAN: To se dešava svakodnevno, ali danas je to najviše slučaj na internetu i putem modernih medija poput njega. Youtube je dobar primer medija koji je pandan nekadašnjem izazivanju pažnje sličnim stvarima. Naravno, ovde je u pitanju mnoštvo ponuda, posrednost i baratanje semantički zatvorenim krugovima... Fantom je bio nešto mnogo neposrednije, spontanije, mitskije, neverovatnije... to je za mene bilo bukvalno umetnički performans kakav se retko viđa i kakav se ne može predvideti.

Ako govorimo o sticanju simpatija masa zbog aktivnosti koje izlaze iz „okvira pristojnosti“, dolazimo do hakera...

Oni su bili mnogo izvanrednije pojava 90-ih kada teritorija interneta nije bila toliko istražena i naseljena, u vreme masovnije upotrebe BBS-ova, ranijih faza Linuxa itd.

Tako je i Fantom na ulicama Beograda bio fascinantnija pojava kada je Beograd bio manje naseljen, bez parkiranih automobila na ulicama, kada se vozilo manje i sporije.

Glavni lik tokom filma ne progovara ni reči. Da li je od početka, od prve ruke scenarija, stajala ta odluka da on samo „ćuti i dela“?

Da, čak je u ranim fazama bilo ideja i da se Fantom ne prikaže... Međutim, kako onda vezati se za lika? Ne možete samo preko poršea, mora neko da se pojavi, da se publika s nekim poistoveti.

A ženski? Zašto ti je od eventualno ljubavne priče bila zanimljivija politička?

I Fantomu je bio zanimljiviji porše od bilo čega drugog u tom trenutku. Politička priča mi nije bila interesantnija, već sve moguće implikacije, cela ta rašomonijada. Naravno, politički aspekt je vrlo inspirativan i izvanredan zato što je po veličini to dokaz i primer kako jedan mladić može svojim delom prouzrokovati toliko reakcija, burnih reakcija na ono što on čini.

Kako je tekao kasting za glavnog glumca? Zašto baš Milutin Milošević?

Milutin je bio jedan od dvojice predloženih za tu ulogu. Njega je doveo pomoćnik režije Balša Đogo. On je predložio većinu kastinga i uradio je sjajan posao i mnogo mi pomogao jer ne poznajem mnogo domaće glumce. Kada sam video Milutina, bio sam prilično siguran da je on pravi. Ima neke crte karaktera koje sam siguran da je delio sa pravim Vladom Vasiljevićem. Ćutljiv je, povučen, markantan, a opet se bavi nečim što duboko zadire u javnost.

Dosta se govori o političkoj dimenziji filma. Da li je Vlada Vasiljević bio svestan svoje subverzivnosti?

Mislim da nije. Ta subverzivnost je tada bila jasna samo retkima, a i nije bila proizvod samo Vlade Vasiljevića. To je implikacija celokupnog događaja pod nazivom Beogradski Fantom.

Dakle, mangupluk - dečačka maštarija o brzoj ludoj vožnji?

On je svakako bio svestan svoje popularnosti. Uostalom, znao je da treba da se vrati na Slaviju i ne izneveri svoju publiku. Sigurno je bio i svestan da narodu godi što on zeza tadašnju miliciju, ali ne verujem da je to video kao jednu slojevitu simboliku... Možda mu je i to sinulo u trenutku, ali morao je biti skoncentrisan na vožnju.

A da li su okupljeni na Slaviji razmišljali o tome da li je Fantom antikomunista?

Fantom je takva stvar, takav događaj i priča, legenda... pa čak mit koji zbog svoje nedorečenosti i tajnovitosti dozvoljava razna tumačenja koja ne moraju nužno biti praznoverje. To je lepota mitova. Oni nastaju u vakumu misterije, nadograđuju se i ulepšavaju, neka vrsta kolektivne dramaturgije koja oprobava sve elemente i propušta najlepše, najfunkcionalnije i najzabavnije. Sa te strane mislim da je najmanja stvar koju su neki ljudi na Slaviji ili iz Akvarijusa mogli da pomisle je da je on antikomunista...

Mora da su do tebe dolazile i razne bizarnosti o misterioznom Vladi...

Čuo sam teorije u kojima je Fantom proizvod države stvoren da testira javnost i pripremi je za velika buduća dešavanja itd.

Odlično! A ja sam čuo, i to ne jednom, čak su i novine pisale, da je u legendi o Fantomu Goran Bregović bio „oštećena strana“. Otkud to? Da nisi možda ti spinovao tu kontraverzu?

Nisam učestvovao u tome. (smeh) To je još jedan od proizvoda mitskog karaktera ove urbane legende. Element koji funkcioniše kao teorija i negde se uklapa u viđenje Fantoma koje publika može da ima o njemu.

Kako su reagovali policajci iz Fantomovog vremena kad si im prvi put prišao? Svi sagovornici su bili pozitivni, pozitivno nostalgični bez obzira na to kojoj strani su pripadali.

Čini se da je samo Fanđo zadržao rivalstvo prema Vladi. Na jednom mestu u filmu čak kaže nešto kao „Fantom je bio, a Fanđo je ostao Fanđo“.

Čuo sam da je Mladen Majstorović na kraju filma, na bini, kada se rukovao sa Fanđom, rekao: „Sada je sve završeno.“ To je jako lepo.

Kako to da te kao mladog čoveka zanima vreme kad još nisi bio ni rođen?

Ja sam se rodio mesec dana nakon Fantomovih vožnji. Inspirisan sam tim vremenom jer čitavog života slušam kontroverzne i raznorodne priče i prisećanja o njemu. Toliko toga se promenilo i tokom mog života, želeo sam da oživim to vreme na pozitivan način jer je sećanje proizvod svesti i mašte, nadogradnje stvarnosti kroz maštu putem emocija prema datom trenutku i ta vrsta opravdane stilizacije je nešto što mi se dopada. Stilizacija i bajka ne mora biti nešto potpuno apstraktno i izmišljeno; ona je vrlo usko vezana za stvarnost i subjektivnu percepciju iste. Bajka i stvarnost. Istorija i legenda. Legenda je lepši i istinitiji vid istorije jer govori i o kreativnosti i emociji vremena, a ne samo o činjenicama koje su i same uvek podložne ljudskoj kreaciji, ali se prikazuju kao nešto objektivno, a zapravo nikada nisu sasvim.

Šta reditelju može da bude problem kad snima epohu, i to ovako blisku?

Budžet, temeljitost istraživanja i znanja o tom vremenu.

Da li si preko antikomunističke note zainteresovao koproducente iz Bugarske i Mađarske?

Jesam. Ne samo njih već i Finsku televiziju YLE, History TV, Švajcarsku televiziju TSR, Holandsku televiziju VPRO. Kada su producenti u pitanju, važno je da svaka strana nađe svoj interes.

Kad bi pričao o fimskim uzorima za Fantoma, koga bi naveo?

Uvek se setim filma Pasje popodne.