Vitke bele vojvode

Empire Of The Sun je elektro-psihodelična kreacija dvojice Australijanaca: prvi je Nick Littlemore iz Pnau, a drugi Luke Steele iz čuvene grupe Sleepy Jackson. Oni su jedan od najperspektivnijih bendova iz lova na neotkrivene talente koji treba da obeleže ovu godinu. Tako kažu eksperti koji očigledno tragaju za novim MGMT čedom, a rezultati slušanosti govore da su singlovi Walking on a Dream i We Are the People šest meseci držali prve pozicije različitih lista slušanosti u Australiji, dok je debi album Walking… već postao njihova zlatna koka.

Njihov portfolio čini futuristički ambijenti, dendijevska šminka, srebrno-narandžaste frizure i SF kostimi. Čas smešni a čas superiorni, Luke i Nick imaju solidnu šansu da 2009. zaista postanu najblistavija fleka na mnogim play-listama mekih duša vrlog novog sveta.

Oni su i za sada jedini bend sa pomenute liste „BBC's Sound of 2009“ koji su sa nama ušli u MySpace prepisku… Možda su negde ispod kriju i odgovori zašto je to tako…

POPBOKS: Da li vam je u poslednjih godinu dana padala na pamet rečenica: "Ovo je zaista uspeh"?  

LUKE: Ne, jer uspeh je relativna stvar. Možda bi nam to palo na pamet da smo lekari ili službenici u robnoj kući. Naš život se nije bitno promenio. Moji kriterijumi su oštri i nikad ne mogu da imam odgovor na pitanje koliko sam uspeo, jer jedina prava mera takvih stvari je vreme. Dovoljno je da radim ono što volim.

Imate li energije za veliku karijeru? Šta bi to uopšte značilo – velika karijera?

Znaš šta, energiju uvek imamo. U Evropi i Americi je sve samo sklop okolnosti i pitanje sreće. Mislim da mnogo više energije treba za ovo ovde nego za ono tamo. Muzičar na turneji je sličan kiviju u izlogu prodavnice: vrediš onoliko koliko hoće da te kupe.

Ako bih maštao, najviše bih voleo da budem pop ikona. To je stvar stila. Kao u filmu Velvet Goldmine kada mali Oscar Wilde ustane iz klupe u školi kad ga pitaju šta bi voleo da bude kad poraste i mirno kaže: „Zvezda". To je pitanje stila koje svako od početka nosi sa sobom, lična aura.

Šta je ključni reč kojom objašnjavaš povezanost tih par bendova u kojima vas dvojica svirate? Melahnolija?

Ne! Fantazija. Bavim se ovim jer ne gubim nadu da će morati da se pojavi nešto što će ljudima vratiti nadu i veru u ljubav i bolji svet.

Šta bi to moglo da znači?

Mislim na vreme 60-ih i 70-ih, kada je muzika menjala svet. Danas U2 imaju lepe pesme, ali njihovim današnjim pesmama niko ne može da veruje. Barem ne baš do kraja. Verujem da svi iz benda misle ono što Bono peva, ali čak ni njima to nije nekakva… šta ja znam… religiozna sugestija. Jer je Bonov rock ’n’ roll postao veeooma ozbiljan biznis.

I on nije izuzetak: ko god želi da kupi intervju – naći će načina, ko god želi da naruči kritiku – uradiće to, nastupi se izrežiraju i onda se sve to zapakuje i proda. Mislim, zar o r’n’r tradiciji treba da se pitaju Green Peace ili Amnesty International?!

Šta bi nam preporučio zanimljivo od muzike sa markom „made in Australia“?

Mislim da imamo najbolje svirače na svetu. Ipak, Australija je još pod kapom stranih tržišta, naročito Britanije. Kad odeš u London, teško ti je jednostavno da pokažeš majstorstvo i raskoš talenta. Verovatno da i okolnosti koje nas okružuju daju energiju koja se pojavila u novoj muzičkoj generaciji. I nikoga ne bih izdvojio, razni australijski bendovi su fantastični i svi su najbolji.

Nas dvojica ne pratimo trendove, na našu muziku utiče to što svakakvu muziku slušamo. Nick je najveći diskofil Novog Južnog Velsa i u kombiju nam se dosta sluša pop elektronika, reggae, blues... Pre par godina sam se u Njujorku nakupovao nekih gospel CD-ova. Ludo, zar ne?! Što sam stariji, ograničenja su sve manja da mora to biti ovako ili onako.

Šta se dešava sa tvojim matičnim bendom Sleepy Jackson?

Biće novih pesama… Ali ne znam kada.