Treći album škotskih rockera uspeva da povrati samopouzdanje posrnulom britanskom gitarskom zvuku, iako utemeljenje pronalazi u snažnom dance vajbu
Za vreme troipogodišnje diskografske apstinencije najmilije škotske četvorke najviše je trpeo gitarski mainstream na Ostrvu. Koliko je nezamislivo odsustvo jagoda na Vimbldonu, toliko je nekada bilo nepojmljivo da kauboji iz neke zabiti u Tenesiju ili momci iz američke prestonice glamura i poroka kroje ukus uglađenim Britancima i drže dirigentsku palicu na podneblju koje obiluje kvalitetnim i kreativnim muzičarima.
U poslednje vreme bendovi poput Kings of Leon ili The Killers sve više potiskuju domoroce s vrhova britanskih listi i tamošnjih medijskih epicentara. Verovatno se zato povratak odmetnutih glavnostrujaša iz Glazgova u ovom trenutku mnogima čini podjednako bitnim kao i sama njihova pojava, koja je pre pola decenije praktično inicirala čitav talas oživljavanja postpunka u modernom gitarskom zvuku.
Danas je, pak, rekreirani postpunk prežvakana i sve više istrošena fora, pa je bilo sasvim logično očekivati da će se Franz Ferdinand predstaviti svetu u novom ruhu i – uzimajući u obzir ranija naginjanja – ploča koja je „više dance nego rock“ ne predstavlja iznenađujuće razrešenje višegodišnjeg posta.
Međutim, dok su poslednja dva albuma bila ispunjena hitovima koji munjevito zgrabe slušaoca terajući ga da ostatak dana pevuši melodiju koju je prvi put čuo, novo izdanje funkcioniše po sasvim drugom principu. Njegova glavna karakteristika je koherentnost, neprekidan tok prilično kvalitetnih i ujednačenih pesama, uz koje je, ipak, malo verovatno đuskanje pri prvom dodiru (što je pomalo poražavajuće za ploču koja se nameće kao plesni manifest).
Jasno je da Škoti ovim potezom žele da pokažu kako su sazreli i kako sada prave muziku za publiku od koje se takođe očekuje da je zrelija, i to se zaista i dokazuje kroz nekoliko narednih preslušavanja, ali može da predstavlja problem za one koji uz FF žele da se jednostavno dobro iskaču.
Zašećereno etiketom koju neki pokušavaju da proture kao IDM, novo izdanje svedoči o transformaciji benda odlučnog da zvuči sveže i preko analognih sintisajzera balansira između electro popa i gitarskog nasleđa. Pitanje da li se rizik isplati je u ovom slučaju retoričko – grupa koja je sa samo dva albuma postala opšte mesto na mapi današnje rock muzike teško da može da omane, čak i da su Thomsonovi afrički beatovi jedino što se čuje u ovih 40-ak minuta ili da je singl Lucid Dreams produžen za još deset minuta elektronskog smaranja. Umesto toga bi se moglo postaviti pitanje da li je FF pod pritiskom nekakvog fiktivnog statusa „benda singlova“ prešao u drugu krajnost, napravivši sasvim solidan album, ali bez vanserijskih numera.
Ullysses
Moguće je da bi upravo (ranije najavljena, ali u toku snimanja raskinuta) perverzna saradnja s pop liscem Brianom Higginsom iznedrila nekoliko znamenitih hukova koji nedostaju ovom izdanju koje prisustvo Dana Careyja nije uspelo da uobliči.
Koliko je novi pop senzibilitet uspeo da nadomesti nezaboravne hitove verovatno će i sam kvartet otkriti na koncertima, jer će svaki fan kupiti album, a to da li će reči novih pesama zdušno pevati sa svojim idolima biće pravi pokazatelj trajnosti novog materijala.
Utisak je da je takav scenario slabo izvestan i da je u tom pogledu Tonight prelazna faza za FF; ne bolna koliko tranzicija u Srbiji, ali ne ni dovoljno uspešna da stane na crtu zapaljivim notama iz dosadašnjeg kataloga. Takav kakav je, Tonight otkriva mogućnost da FF, ukoliko poželi da nastavi novom trasom, postane jedno od velikih imena ne samo rock već i pop muzike, mada nije baš jasno zbog čega bi bend koji je u velikoj meri vratio gitare na plesne podijume i koji je oduvek pokušavao da se otrgne od mainstreama imao pretenzije da na ovakav način širi svoj već enormno veliki auditorijum.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
mrvica (gost)
| 14.02.2009. 12.47.40
Na mestu. Ullysses moze da prodje kao hit, album je solidan, ali nije to to :((
-
f (gost)
| 15.02.2009. 13.17.49
'10 minuta elektronskog smaranja'?
da, verovatno im je falilo materijala...
isuse.
-
maleena (gost)
| 15.02.2009. 14.24.22
Taj kraj Lucid Dreams mi je skroz nejasan. Ono bi trebalo da bude neki pokusaj Kid A ili sta? Uzas u svakom slucaju.
-
kojic dejan (gost)
| 16.02.2009. 21.47.16
Neznam,ali cini mi se da su F.F zdelali iznenadjujuce dobar album
-
gelba (gost)
| 16.02.2009. 22.07.45
Neznam,da je ovaj album neko drugi napravio,bio bi fenom.-pick Twilight Omens
-
Babaja (gost)
| 16.02.2009. 23.55.28
Album je njihov najbolji iako sam mislio da je to ne moguce!
-
iii (gost)
| 18.02.2009. 10.53.23
mene album smorio zesce...
-
Krompa (gost)
| 22.04.2009. 17.09.05
Savrsen album ni je ali je dobar za slusa nje.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.