(Sony BMG)
Nakon pet godina i četiri albuma transformacija je konačna: prgavi američki odmetnici postali su gospodari ostrvskih arena
Ako je Jimu Jamesu i njegovoj trupi My Morning Jacket ove godine pošlo za rukom da p(r)otresu scenu kontroverznim izdanjem Evil Urges, od još poznatijih ex-perjanica novog talasa južnjačkog rocka i nekada jedne od najvećih nada rock’n’rolla uopšte očekivao se upravo ovako smiren album. Ipak, kritike koje Only By The Night od samog pojavljivanja doživljava u krajnjoj su suprotnosti s takvim karakterom, i do te mere su žestoke (ali i oprečne) da je gotovo nemoguće pomisliti kako nisu lične.
Ruku na srce, nije teško optužiti braću (i rođaka) Followill da su napravili ploču koja svesno prepušta dirigentsku palicu britanskoj štampi i povlađuje milionskom auditorijumu koji je prethodnik Because of the Times (2007) dovukao pod njihov prozor. Nije problem ni podsmevati se očiglednoj zaljubljenosti u U2 ni istaći potpuno odsustvo besnih i zapaljivih rifova koji su tadašnje tinejdžere s viškom testosterona za kratko vreme vinuli u elitu modernih garaža.
Donekle je razumljivo da postoje osobe koje u onome što je ostalo od njihovog južnjačkog prizvuka više prepoznaju 3 Doors Down ili Nickelback nego Lynyrd Skynyrd ili Creedence Clearwater Revival.
U krajnjoj liniji, razumljivo je da je neko u prekomernoj razdražljivosti toliko banalan da im prebacuje i manekenski izgled. Međutim, svi ti argumenti, pa čak ni ovaj poslednji, ne znače da je četvrti tonski zapis četvorke iz Tenesija loš, samo je potrebno malo manje predrasuda da bi se to uvidelo.
Činjenica da se od 11 pesama jedino Crawl može pohvaliti snažnijom distorzijom i poletnim ritmom verovatno je poražavajuća za ekipu koja je vrckala uz Youth And Young Manhood (2003) i Aha Shake Heartbreak (2004), ali veliki deo prošlogodišnjeg ostvarenja trebalo je da ih nauči kako su Kings of Leon evoluirali i instinktivne pobude zamenili sazvučjima u kojima se zaista može tražiti smisao.
Na aktuelnom albumu je, doduše, dubina suptilno podređena prijemčivosti kroz koju Ameri isporučuju zavidan broj udica, stvarajući buduće pop himne. Glavni adut neočekivano leži u vokalnoj predstavi Caleba Followilla, pevača kome se ranije hladne glave moglo zameriti da ne ume da peva, a koji na ovom izdanju prosto zrači novootkrivenim samopouzdanjem iz koga izviru emocije koje nose ploču.
Otkrivši način da kanališe svoje bluzirano buncanje, Caleb je napokon pronašao identitet koji je momentalno izbio u prvi plan.
S takvim glasom čak ni u potencijalno otrcanim baladama (Use Somebody, Manhattan, Revelry) Kings of Leon ne zvuče kao bolešljivi Snow Patrol ili jeftini Coldplay, već emituju sigurnost i širinu koja neodoljivo priziva AOR klasike. One su naročito uočljive u uvodnoj numeri Closer, koja u reverbirajućim gitarskom tonu uzdiže estetiku braće Followill na viši nivo i nagoveštava visoke domete u vremenu koje sledi.
Malobrojni slabi trenuci, pomalo standardno za njih, dolaze pred sam kraj (I Want You, Be Somebody), kada ideje jedini put postaju taoci loših aranžmana i kada se još jednom ruši iluzija o ujednačenosti kvaliteta.
Sex On Fire (Later... With Jools Holland, 16. 9. 2008)
Uprkos tome, Only by the Night u celini vešto balansira između ambicije da bude stadionski pristupačan i sofisticirane naravi, i to ga u isto vreme čini privlačnim širokim narodnim masama i izazovnim dobrom delu mejnstrimofoba.
Kings of Leon možda jesu okrenuli leđa južnjačkim korenima, ali su zato došli do propusnice koja ih lako može uvesti u kuću slavnih.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Hudini (gost)
| 04.10.2008. 14.20.35
Album jeste nesto komercijalniji, ali je odlican. Po meni 8.
-
Bolja je... (gost)
| 04.10.2008. 14.22.01
...ona alternativna naslovna strana!
-
Bojana (gost)
| 04.10.2008. 15.12.03
Ja apsolutno obožavam ovaj album.
-
Husein (gost)
| 04.10.2008. 16.29.13
Paris Hilton, Britney Spears, Kings of Leon... Sve je to sad isto.
-
Nikola (gost)
| 04.10.2008. 18.15.10
Closer je hit, ostale su mi manje-više prosečne.
-
Biljana (gost)
| 05.10.2008. 13.18.36
Album je odlican, po meni 9, a sve negativne kritike su nevidjeno maliciozne i pateticne....Calebov vokal je, zaista, poseban...nisam prezalila sto se ipak nisu pojavili na Exitu (iako vise verovatno zali Moma Rajin),ali sad jos vise zelim da ih vidim uzivo.
-
malisa (gost)
| 05.10.2008. 19.05.49
Jako fin tekst o losem albumu.
-
Rac-Q (gost)
| 06.10.2008. 08.40.56
Mejnstrimfobi :-) Sjajno. Podsetiću sve mejnstrimfobe da je 1991. godine izdat album Nevermind. Ako neko misli da je samo muzika koja boluje od autistične arogancije dobra muzika, onda on ima problem slične prirode. RnR je mesto na stadionima, a ne u podrumimima i garažama. Sjajan album.
-
goran (gost)
| 06.10.2008. 10.29.43
stvarno je neverovtno koliko malicioznosti u mnogim recenzijama ovako dobrog albuma. nije mi jasno zbog cega oni ljudima toliko smetaju, ali svi ti nazovi-kriticari time pokazuju samo zavist i neznanje. odlicna recenzija.
-
Nizina (gost)
| 14.12.2008. 08.36.15
Odlican album, neke bendove nikako kriticari da puste da malo odrastu i sazru, non stop hoce buku od njih...pravi momci to rade suptilnije.
-
poliplakofora (gost)
| 06.06.2009. 21.15.57
zasluzeno album godine, naprosto da obozavam. Zanima me samo cime se osvaja srce recenzenta? postoji li neki tajni recept za visu ocenu? Da li je neki album ikada dobio 9 ili 10? Naprosto uvek nesto mora da fali, konkretno ovde- zamerke se traze u plastu izvanrednih pesama. Otkuda tolika potreba za "snaznom distorzijom i poletnim ritmom"? Zasto se smireniji i zreliji zvuk uvek nadje na meti lose kritike ? Ne razumem.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.