For Emma, Forever Ago

“As for now, in less than 20 hours, I will be sitting the middle of nowhere, with a freezing nose, toes and fingers, at 5 am, watching the sun come up through the trees”
 Justin Vernon

Ako se može i sme verovati webzinu Reveille,  For Emma, Forever Ago je ugledao svetlost dana u julu 2007. godine.  Originalnu verziju albuma – aktuelna je dorađena u studjiu – Justin Vernon (moniker Bon Iver) snimio je sam između početka novembra 2006. i kraja januara 2007 godine. Kao studio mu je poslužila koliba koju je 1979. godine izgradio njegov otac.

„Mesto zločina“, zabit na severozapadu Viskonsina, navodno je 40 kilometara udaljena od civilizacije i najbližeg naselja. Brvnara okružena vegetacijom u to vreme je bila prekrivenom snegom po kome su divlje životinje rovale u potrazi za hranom.

„An Sm57 and an old Silvertone guitar.“

Bez osnovnih uslova za život, ali s priključkom za struju i vodu, laptopom, satelitskim telefonom. Bez novca, hrane, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, ali sa sačmaricom za lov na jelene, sekirom i, za naše skromne uslove, gomilom muzičke opreme, vintidž gitarama koje izgledaju impozantno na koncertima, onako gordo poređane u soški. Uglavnom sam i dobrovoljno bez igde ikoga/ičega, Justin je prebirao po glavi, skladao pesme, snimao ih i dosnimavao.

Cela priča, potpomognuta maštom blogera širom sveta, bez obzira na nekonzistentnost („prodao srneću plećku da bi kupio nove žice“), pomogla je autoru da u rekordnom roku stekne mnoštvo sledbenika, ali i otplati veliki deo kredita za kućicu u mestu Eau Claire vrednu 76.000 dolara.

„I didn't have anything to say to anyone, only to myself.“

On sam kaže da “nikad ne znaš šta tvoje pesme znače nekom drugom” i da zbog toga svaki put na koncertu moraš da pružiš maksimum, a to nije nimalo lako, iako mu to trenutno pruža veliko zadovoljstvo. Dvadeset pesama za novi album već čekaju na hard disku i opet će ih snimiti i odsvirati sam. EP Blood Bank već lagano curi i kaplje sa četiri pesme; oficijelno će izaći tek u januaru.

O albumu For Emma, Forever Ago se još mnogo piše. Kraj je sezone, svode se računi. Na mnogim listama (Mojo, Uncut), devet poruka zagonetnoj osobi, tužbalica u kojima skoro svako može da pronađe deo sebe ili (po)neku drugu blisku osobu, zauzima vrlo visoke pozicije.

Spajanjem pojmova soul, pop i (freak)folk, remek-delo Justina Vernona polusvesno prelazi u napuštene i nikad dovoljno istražene dimenzije mejnstrima koje su iz raznih razloga sredinom i krajem sedamdesetih napustili Terry Callier (povukao se iz finansijskih razloga), Tim Buckley (DOA - 1975) i Tim Hardin (overdouz - 1980). Na sličan način kao što su u poslednje dve godine tehnološki i stilski dijametralno udaljeni Hot Chip subgenijalno fuzionirali pop, mr-oizo-haus bitove i “minimal” tehno, približivši ih širokoj publici.

Bez obzira da li su u pitanju profesionalni ili improvizovani studio, softver ili odsvirani instrument, sam proces snimanja (p)ostaje bitan, ali ne i konačan element u stvaralaštvu. Samo delo, pesme, tek na bini postaju ono što jesu i pronalaze svoj konačni smisao. I to je bitna razlika ovog pop-vremena (jednina) u odnosu na sva prošla pop-vremena (množina). Svako dete koje kod kuće ima računar i/ili akustičnu gitaru može u budućnosti da postane novi Bon Iver. Ne mora čak da peva na Engleskom. Važno je da peva o sebi, istinskim osećanjima i da se ne boji reakcija, da veruje u sebe!

Prvo slušanje može da prevari. Oskudna produkcija deluje na trenutke distancirano i odsutno. Dominira falset, ponekad i do dvadeset puta nasnimavano pojanje u šumskom studiju. Zalutali šumovi iz prirode. Tako naglašeni vokali u suštini su mnogo bliži svetu elektrificiranog fanka Princa Rodgera Nelsona ili levom krilu Temptationsa (Eddieju Kendriksu) nego tradicionalnim, američkim folkom zaraženim skakačima i lovcima koje na šahovskoj tabli matične adrese Jagjaguwar pomeraju Okkervil River i Black Mountain.
“I am into more black singers than white, let’s just put it that way. “

“Martin Hannetovski” kristalno jasno zabeleženi momenti izolacije, odsvirani u samoći, za slušanje u samoći, pogađaju direktno u levu pretkomoru. I to uglavnom u nekom nezgodnom trenutku. Uz (ne)savršene ljubavne jadikovke nije teško proceniti zašto su neke devojke bolje od drugih devojaka, neki kompakt-diskovi bolji od drugih kompakt-diskova. A ko je sve to video uživo zna i da su neki rasprodati koncerti bolji od drugih rasprodatih koncerata.

Na nevidljivom tragu kasne postheroinske faze Talka Talka, Vernon s pratećim bendom rado svira posvetu dileru Marka Hollisa: “I belive in you”, (“I buy prejudice for my health/Is it worth so much when you taste it”). Samo što se “heroin” u toj interpretaciji pretvara u heroinu. Žena u beli prah.

Lump Sum

Moguće je da način na koji zapadnjaci preboljevaju rastanak i prekid ljubavne veze poprlično odudara od načina percepcije domaćeg “moj rođak sa sela” zavičaja. U tom kontekstu klizeći start Neila Younga “Down by the river/I shot my baby”, direktnije, ali ne i duže lomi od boniverice “go find another lover” (For Emma).„That's not her real name“.

Posle bendova DeYarmond Edison, Rosebuds, Nola… najveće životno dostignuće Vernona, navijača Boston Celticsa, zasada, a verovatno i “forever ago” zvaće se Bon (H)Iver, na francuskom “dobra (z)ima”.

Lizzie Powel, devojka kojoj je posvećen For Emma, Forever Ago, gitaristkinja i pevačica kanadskih Land of Talk, može biti zadovoljna svojim dečkom. Iako ni ona verovatno neće moći sve da razume:

„The Mystery of Love Is Greater than the Mystery of Death“ (Oscar Wilde).

Audio:

• Bon Iver MySpace