Kombinacija doslednosti, dobrog starog roka, tradicionalnog američkog folka, autentičnog teksaškog kantrija i još ponečeg ponovo je dobitna za Willa Sheffa i ekipu
Zamišljen kao drugi deo duplog albuma, The Stand Ins se umnogome naslanja na prethodni, odlični The Stage Names (2007), dopunjuje ga, proširuje i dovršava; stilski, muzički i tematski, čak i omotom. Kao i prethodnik, The Stand Ins u centar postavlja život poznatih ličnosti (singer-songwritera, filmskih zvezda, foto-modela, rokera...), njegovu praznjikavost i svakodnevicu, na šta se nadovezuju teme usamljenosti, uspona i padova, strasti, ljubavi, raskida, traganja za nadom.
Svaka pesma je, zapravo, kratka monološka priča s glavnim junakom, upečatljivim, ali ne i najpozitivnijim likom. Dobri poznavaoci lika i dela Willa Sheffa, pevača i tekstopisca, uočiće i dosta autobiografskih momenata i stvarnih ljudi. I oni koji to nisu imaju šta da potraže u ovim pesmama. Sheff je više od pukog tekstopisca; on je pesnik svestan snage reči i njihove poruke. Njegove pesme-priče jednostavno treba pažljivo slušati.
Na albumu su mesta našla i tri kratka, lagana, lepa (mada ne i neophodna) instrumentala The Stand Ins – One, Two i Three. Prvi od njih otvara album; preostala dva, smeštena u sredini i pri kraju, neka su vrsta interludija.
Pravi početak je Lost Costlines, duet s bivšim članom benda Jonathanom Meiburgom, energična, gitarska pesma s tapšanjem, zvucima bendža i završnim la-la-kanjem koje dugo ostaje u ušima. Priča o gubitku i ponovnom traženju nade ("There might just be another star, that’s high and far in some other sky"). Sledeća pesma Singer Songwriter počinje toliko kantri da gotovo čekate da vam zapeva Johnny Cash. To je priča o razmaženom tipu, muzičaru iz snobovske porodice, kojem ničega ne manjka a ipak je nezadovoljan, sa ironičnim obrtima tipa: "You've got taste, what a waste that that's all that you have".
Starry Stairs donosi priču o porno zvezdi koja preispituje sopstveni život. Nimalo laka tema, zaključci i osećanja, ali i tema i raspoloženje su jednako dobro obrađeni i verbalno i muzički. Tešku tugu Blue Tulipa, jake i dobre balade o neuzvraćenoj ljubavi, razbija Pop Lie, pesma koju dinamičnom i upečatljivom čine i melodija, i izbor instrumenata, i ritam, i glas, i centralni lik (Sheff?) – "The liar who lied in his pop song". Svakako jedan od vrhunaca albuma.
Daleko su od nedopadljivih i loših pomalo melodramatična On Tour With Zykos i Calling and Not Calling My Ex, sa tako znanom dilemom. A još manje je to završna Bruce Wayne Campbell Interviewed on the Roof of the Chelsea Hotel, 1979, posvećena Jobriathu Salisberyju, obožavanoj i pljuvanoj gej rok ikoni 70-ih.
Pri tome je pesmama teško naći najmanji zajednički imenilac. Svaka od njih je jedinstvena i prikazuje Okkervil River iz različitog ugla, što nikako nije nedostatak.
The Stand Ins je neodvojiv od The Stage Names, albuma koji je teško prevazići. Ali, ne treba smetnuti s uma da biti za nijansu slabiji od najboljeg i dalje znači biti dobar.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
pedja (gost)
| 12.11.2008. 16.02.11
Jos jedno remek-delo Will Sheffa,posebno secenje vena na zadnju stvar...Jedina zamerka recezentu je to sto je Black Sheep Boy die beste,a ne predzadnji,ali ok,to je ukus,inace good review!
-
Masha (gost)
| 13.11.2008. 00.43.06
Izvinite, ali ovako neozbiljno se ne pise o Okkervilima, narocito ne posle onako dobrih recenzija prethodna dva albuma. Reci po recenicu o pesmama i apsolutno nista drugo, uz to u izrazito monotonom tonu, ne sluzi na cast Popboksu.
Pored toga, a to vec nije krivica recenzentkinje (za razliku od svega drugog), u prethodne tri godine bilo je dosta tekstova o Okkervilima, a nijedan o Meiburgovom Shearwateru, koji ove godine imaju daleko bolji album.
-
Stradza (gost)
| 13.11.2008. 02.36.54
Mislim da je autorka ove recenzije odlicno obavila posao. Kratki i jasni opisi pesama, kao i kratak "background" samog albuma je sasvim dovoljno za jednu recenziju. Dosadno je ako sve pise. Treba to i cuti!!! Okkervile River jeste odlicna grupa (inace, indie rock muzika bas i nije moj muzicki izbor), i verovatno se u recenziji moze jos dosta toga napisati, ali verovatno pravila kuce ne dozvoljavaju tako. Sve u svemu, Ivana ne dozvoli da te pogadjaju ovakvi komentari. Odlicno radis to sto radis.
-
kleo (gost)
| 13.11.2008. 11.43.36
Podrzavam incijativu za Shearwater, daleko je bolje. Sreca pa nisam nesto primljena na Okkervile inace bi se verovatno iznervirala. Ovo bi samo ortak hvalio. Ocajno napisano. Dokle ljudi, dajte neki nivo i kriterijume za to pisanje nadjite, znam da ima super kriticara ovde.
-
Shearwater.... (gost)
| 13.11.2008. 12.03.35
....su daleko zanimljiviji!
-
Stratovarius (gost)
| 13.11.2008. 16.02.27
... ili ortakinja. Sta je sa vama ljudi?? Lako je tako nekog napljuvati. Ukusi se razlikuju. Uostalom, uzmite pa sami napisite ovako nesto.
-
Ovo, ono (gost)
| 13.11.2008. 17.12.04
Ova pesma pocinje ovako i u njoj on kaze ovo. Naredna je ovakva i cuje se ovo. U ovoj onda imamo ovo. Zatim dolazi ova pesma u kojoj ide ovaj stih. Na kraju svega imamo ovu pesmu. U njoj je ovakav stih.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.