Neprijatelj u kući

Muslimani sa mikrofonima na bini uvek će naterati Beograd u mahnitanje, bilo da je u pitanju Sinan, bilo da su u pitanju Chuck D i Flavor Flav

Uroš Smiljanić

Mesto: Hala XII Beogradskog sajma
Vreme: Petak, 28. novembar 2008.
Organizacija: Beck’sperience

Kada su Public Enemy prvi put nastupali u Beogradu pre pet godina, malo smo od njih očekivali. Bend je odavno bio prešao svoj zenit, aktuelna izdanja su bila daleko od esencijalnih, a i opisi njihovih američkih nastupa su delovali kao da bend otaljava posao.

Naravno, kako su momci tada sravnili beogradsku Halu sportova sa zemljom moćnim dvoiposatnim nastupom, očekivanja od sinoćnog koncerta bila su velika, uprkos tome što je istorijski trenutak za Public Enemy danas još nepovoljniji.

Dani političke provokacije su u dalekoj prošlosti za ovaj bend, a uspon (i pad?) gangsterske kulture u hip hopu, konačni prodor belaca u prve redove industrije, navala sa juga SAD i uzlet onoga što neki zovu post-liričkim repom, sve ovo kao da se zaverilo da od Public Enemy napravi klasične rokenrol dinosauruse što turnejama na kojima se sviraju hitovi stari dvadeset godina pokušavaju da podsete kako su nekad bili veliki...

Prvi je nastupio Marčelo promovišući svoj novi album, sa sve bendom od skoro deset članova i demonstrirao svoje shvatanje hip hopa kao muzike koja ne mora da robuje formi ako ume da prepozna širinu sopstvenog duha.

To da je njegova smeša živih instrumenata i gramofona, pevanja i repovanja, kafanske, pesničke i ulične estetike, rokenrola, džeza i fanka još uvek bolja na nivou koncepta nego na nivou realizacije je razlog za blagu kritiku, ali i za optimizam. Marčelo ide napred, bez straha od eksperimenta i sa svešću da se ne mora stalno biti isti da bi se bio „real“.

Afrika Bambaataa je čovek koji je bukvalno izmislio hip hop kulturu kakvu poznajemo poslednjih trideset godina i jedan od najvažnijih didžejeva koji su ikada prišli gramofonu. Njegov set od sat vremena bi daleko bolje odgovarao klupskom okruženju u kome okupljene hiljade ljudi ne bi gledale prema bini i dvojici razdraganih emsijeva što su diktirali tempo plesa, već bi se igralo i polivalo pićem na sve strane.

No, i ovako, Bambaatina magija znoja i basa je proradila, terajući Beograd u talase skokovima od Johna Carpentera, preko Diane Ross, Bee Geesa, Princea, do House of Pain, Beastie Boysa i, razume se, Jamesa Browna. Afrika je pokazao da i sam vrlo dobro ume da se snađe sa mikrofonom, prizivajući vreme kada su za žurke u bloku bili dovoljni dva gramofona i jedan mikrofon kojima je rukovao samo jedan čovek.

Public Enemy su ovogodišnju turneju započeli beogradskim nastupom. Proslavljajući dve decenije od izlaska albuma It takes a nation of millions to hold us back izvodili su sve pesme sa ove ploče, a Chuck D je bez lažne skromnosti pesme sa ovog albuma nazvao klasicima što je fakat koji će malo ko pri zdravoj pameti osporavati.

Da, politički i rasni sadržaj tekstova danas je pomalo naivan, pogotovo sa Obamom koji hvata zalet ka Pensilvanijskoj aveniji, ali politika tela i najsuštinskijeg bunta koju nosi ova muzika nikada neće izaći iz mode. Chuck i Flavor nisu najopasniji battle emsijevi na svetu, ali njihov nastup pravdoljubivog starozavetnog proroka i mudre dvorske budale i dalje je svež, pakleno energičan i blago samoironičan.

Public Enemy znaju da više nisu cool kao što su bili kada su pre dvadeset godina izmenili lice popularne kulture i rasne politike na zapadnoj hemisferi, ali znaju i da još uvek nisu za staro gvožđe.

Nisu samo tekstovi ono što nosi ubojitost ove muzike. Matrice napravljene u najjačim, najmilitantnijim danima Bomb Squad, kolaži pravovernog funka i zvukova urbanih sukoba, glasovi Malcolma X-a, Martina Luthera Kinga i Jamesa Browna, ovde su ojačani živim bubnjevima, gitarama i furioznim skrečom DJ Lorda.

Iako je sve to na gomili bučno, povremeno haotično i zamuljano, daleko od naučne preciznosti ’ozbiljnih’ rok bendova, ovo Beograd tera u ekstatično mahnitanje. Louis Farakhan i Khalid Abdul Muhammed, Slayer i Kurtis Blow, Funkadelic i Sly Stone, svi su oni instrumenti jednog rituala koji se, kako i Flavor Flav na kraju reče, svodi na to da smo svi iste rase i iste vere sve dok verujemo u sebe.

A Public Enemy se toj veri odužuje sviranjem još oko sat vremena materijala, mahom sastavljenog od proverenih hitova poput Welcome to the Terrordome, 911 is a Joke, He Got Game ili Can’t Truss This. Na kraju čitava hala uglas urla ’FIGHT THE POWER!!!’ a zemlja se trese.

Izaći na binu posle ovakve lavine energije mogu samo ludaci, pa iako su Audio Bullys i bili dovoljno ludi da to učine, mi nismo bili dovoljno ludi da ih gledamo. Za svaki slučaj, da ništa ne pokvari uspomenu na još jedan urnebesno moćan događaj koji Public Enemy definitivno stavlja izvan istorije i na ono mesto gde se nalaze samo retki umetnici koji samim svojim radom tu istoriju uvek iznova stvaraju.

Galerija fotografija

Komentari

phonk inspekta (gost) | 29.11.2008. 13.09.33

"Prvi je nastupio Marčelo promovišući svoj novi album, sa sve bendom od skoro deset članova i demonstrirao svoje shvatanje hip hopa kao muzike koja ne mora da robuje formi ako ume da prepozna širinu sopstvenog duha. To da je njegova smeša živih instrumenata i gramofona, pevanja i repovanja, kafanske, pesničke i ulične estetike, rokenrola, džeza i fanka još uvek bolja na nivou koncepta nego na nivou realizacije je razlog za blagu kritiku, ali i za optimizam. Marčelo ide napred, bez straha od eksperimenta i sa svešću da se ne mora stalno biti isti da bi se bio „real“." ovo mozes da ides da lozis neke klince u kraju... sa ovim eufemizmima.
djape (gost) | 29.11.2008. 13.23.16

"jer srbin ovo voli ali rap ne razume, voli da ga pesma lomi al na ritam taj ne ume da baun-su-je..." ako se uz "rap" doda i "funk", ove rime pričaju kako su beogradski pozeri i klaberi juče propratili to "dok se crni bend znoji a ritam i rime se kotrljaju". ovaj grad ima smešnu ekipu i, kao, možda je funky za totalno isprane evropljane (kojima se približava samo tako) ali je, generalno, totalno mrtav. ekipa koja ne bi pomerila gluteus max. ni da james brown ustane iz groba i pokida najviše vrhove svog back cataloguea. znači, znoj, promuklost, sutrašnji bol u mišićima i kostima od davanja ljubavi za ljubav koju dobijaš kroz te opne - to ne postoji u beogradu. nema hardcore hip-hopa, nema funka, nema booty bassa, nema junglea, nema hip housea - nema groovea. svi bi nešto da dođu, ošacuju, bace neki komentar i 2 puta ruke gore i, kao, palimo. niko neće ili, još tužnije, ne ume da se preda, da uđe u beat. pored propuštene prilike da se od one hale juče napravi znojionica i da svi budu ko kinezi koji šiju najke, bambaataa i p.e. su dali jednu, možda ne najsuštastveniju moguću ali mnoooogo jaku geto žurku. realno, više nego što beograd (danas?) zaslužuje. što se tiče različitih eksperimentisanja, kolaža, fuzija i sl. - nemam ništa protiv da to postoji kao alternativa pošto se uspostavi suštinski zvuk i kult pokreta tela, učestvovanja u zabavi i bivanja jednim u najsuvljem mogućem ritmu "na keca". do tada će nam, međutim, kao vrhunac biti servirane te izmozgovane, intelektualne sintezice kojima fali kičma - tj. groove i funk - i muzički i lirički.
krcun (gost) | 29.11.2008. 13.57.21

Bilo bi ludo ako bi se Chuck D večeras pridružio Emiru na koncertu No Smoking Orchestre, to bi bio pravi antiglobalistički hepening.
tuta (gost) | 29.11.2008. 15.26.17

uvod sa muslimanima i sinanom zaista vam nije trebao, opet skrecete u kurir vode...prestanite sa bespotrebnim dosetkama.tekst je ok, P.E. su malo umorili, ali uvek im se prasta, zbog "minulog rada".
"magija znoja i basa" (gost) | 29.11.2008. 15.35.36

boze me sacuvaj!
evona (gost) | 29.11.2008. 16.44.34

Iznenadjujuce los tekst.
phunk inspekta (gost) | 29.11.2008. 16.57.35

"uvod sa muslimanima i sinanom zaista vam nije trebao, opet skrecete u kurir vode...prestanite sa bespotrebnim dosetkama" e alo, idi na Baju Malog Knindzu ako hoces da se profurava militantno pravoslavlje - ako nisi shvatio univerzalnu poruku, bacio si vreme. vrlo dobro znas iz koje kulturne tradicije dolaze PE i zato patka dole. ZU-LU
lessa (gost) | 29.11.2008. 21.55.47

sto se mene tice pe uvek je broj jedan, potpuna glupost da su im novi albumi losi. jos uvek me sve boli od jucerasnjeg koncerta, izuzetno je bilo...sta su radili u zadnjim redovima me ne zanima, u prvim je bilo sjajno.
kokokill (gost) | 29.11.2008. 22.18.13

djape je car,covece u pravu si 200%
mateja (gost) | 30.11.2008. 01.56.04

djape mozda jeste car, ali tekst je 200 % los. i to od novinira za koga vazi da je dobar u pracenju ovakvog zvuka... tuzno.
stojadin popadinovic (gost) | 30.11.2008. 02.00.49

"Iznenadjujuce los tekst." s obzirom da je izasao kad sam se probudio slomljen od koncerta znaci da je neko posle onoga sinoc seo da nesto pise, tako da dobro je da teksta uopste ima kakav god da je.
tuta (gost) | 30.11.2008. 10.55.52

inspekta vidi ono sto zeli da vidi, (ako vidi)odakle ti ideja o militantnom pravoslavlju?procitaj malo bolje, pre nego pocnes anonimno da hejtujes...
kepa keponi (gost) | 01.12.2008. 14.08.41

svako kome se svidja marcelova "fuzija" i ne moze da cuje rep kolko god ga slusao.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike