OH (Ohio)

Muzika Kurta Wagnera i njegovog kolektiva Lambchop me svojom prozirnom punoćom podseća na pejzaže Zdravka Mandića i skromnu (u pravom, pozitivnom smislu) prozu Srđana Valjarevića. U recenziji prethodnog albuma Lambchopa Damaged Nebojša Marić je napisao: "Život je određen i oblikovan sitnicama, hirovitim spletom okolnosti". Punoća muzičkih slika Lambchopa potiče upravo od umešne interpretacije tih univerzalnih sitnica – ponekad prozirnih, ponekad skromnih, ali uvek životvornih.

Elektronski tretman i rigidna produkcija prethodnika Damaged na Ohiou su zamenjeni opuštenim kreativnim pristupom koji u uživo-maniru beleži grupu od sedam muzičara (neobično mali broj za Lambchop standarde) kako izvodi Wagnerove pesme. Salonski klavir Tonyja Crowa (koji je inače svirao na srodnim ovogodišnjim izdanjima Bonnie „Prince“ Billyja i Silver Jewsa) i metličasti bubnjevi Scotta Martina daju albumu osnovni muzički pečat, osećaj kasnovečernjeg lounge ugođaja.

Zapravo, pesme sa Ohioa kao da su istrgnute iz nekakvog slow-motion noir filma s neizvesnim završetkom. Mračni bar u kome se radnja odvija nalazi se u Nešvilu, i muzičari na bini zvuče kao da su nekad ranije svirali country-pop hitove producenta Chata Atkinsa. Wagnerov jedva razgovetni bariton često je potisnut u miksu, i tako doprinosi dremljivoj atmosferi albuma. Tek povremeno, grupa se razbudi i ubrzava tempo (u pesmama National Talk Like a Pirate Day i Sharing a Gibson with Martin Luther King Jr.) gitarama koje odzvanjaju budeći stalne posetioce iz zamišljenosti.

Međutim, iako tempo i intenzitet muzike ne variraju mnogo, intimni zvučni detalji i Wagnerovi tekstovi ne dozvoljavaju ovim pesmama da postanu samo muzika iz pozadine. Duboki bas u National Talk Like a Pirate Day zvuči preteće, kao da daje potporu uvodnom upozorenju: "Ovo je moja pesma, nemoj da je pevaš sa mnom", a gitare na I’m thinking of a Number (between 1 and 2) trepere čežnjivo, nepogrešivo dočaravajući sentiment pesme. 

Of Raymond u soul pasažu koji iskrsava niotkuda spaja svilene ženske vokale i duvače, a Popeye se završava gitarskom deonicom koja kao da se kotrlja prugama Divljeg zapada. Čak je i jedan pevljivi refren zalutao na ovaj album (u Slipped Dissolved and Loosed)...

Wagner nastavlja da piše zagonetne fraze i spaja reči u naizgled nespojive sklopove ("Lišće se pretvorilo u kožu"). Međutim, kroz simbiozu s muzikom i Wagnerovom artikulacijom, ti apstraktni stihovi prerastaju u kolaže koji otkrivaju izgubljenog, dezorijentisanog autora. "Izgubio sam balans", konstatuje Wagner. On se muči da nađe put, ali je strpljiv u traganju ("Naći ću te kao neku divnu pesmu") i čekanju ("Stajaću ovde sve dok se ne vratiš"). Ali onda, kada se put ukaže, putokazi su skriveni ("Nisam dobro upoznat s topografijom tvog uma / Potreban mi je detaljan opis, nekakva mapa").

Slipped, Dissolved & Loosed

Wagnerov autorski odnos prema pesmama koje piše je česta tema diskusija o Lambchopu. Ohio možda nudi i definitivnu, autobiografsku analizu tog odnosa, predstavljajući pesme i muziku kao jedini pravi Wagnerov kompas i odgovor na pitanje: "Šta ja, do đavola, tražim ovde?". Uz priznanje da ga je ponekad teško razumeti i da njegova olovka "ponekad piše sulude stvari", on odaje da ga "pevanje čuva od neugodnih misli". Ipak, Wagner na ovom albumu jasno predočava da je za njega stvaralaštvo daleko od pukog bega od stvarnosti; ono je njegova ispovest, njegova komunikacija sa svetom kroz koji luta ("Moja olovka nije mogla da iznudi tvoj odgovor"), njegov amanet ("Zapevaj ovu pesmu nad mojim grobom") i njegov kredo (završna obrada Don Williamsovog country hita sadrži jednostavan iskaz: "Verujem u muziku").

Za svakog Captaina Beefhearta, This Heat, Minutemen ili The Music Tapes potreban je poneki Lambchop. Jer, i život ponekad ume da bude "dosadan".

Povezano:

• Recenzija albuma Damaged (2006)
• You are so quiet... - Lambchop u Beogradu (2006)