Voleo bih da se bace pištolji

POPBOKS: Poželiš li nekad da budeš cenjeni pisac, da dobiješ nagradu, pa stan…?

VALJAREVIĆ: Što da budem cenjen? Pa, cenjen sam. Prođu ljudi, pa mi se jave. Znaju da nisam bezobrazan. Zašto je pisanje, uopšte, važna stvar u životu? Nije. Dobro, važna je. Meni jeste. Ali, čitanje je najvažnije.

Šta nije važno?

Nije važno šta sam ja napisao. Važno je šta je tamo neko pročitao.

Da li ti smeta kvalifikacija „pisac srednje generacije“?

Ne. Mada, lepše bi bilo ono, na zalasku karijere. Pisac na zalasku života, to je najlepše. Žan Žene je rekao da je zaborav najlepša stvar. Fora je da ne postojiš.

Reč-dve o romanu Komo?

To ti je kao neki roman. Dnevničke beleške od kojih sam napravio roman. Proveo sam neko vreme u Italiji, pa sam, eto, pisao. Intimne beleške o planinarenju, mom prvom u životu. Tralala… Pa, onda malo priroda, pa se onda smuvaš s nekom ribom, pa tako… Pojedeš dobru klopu, popiješ dobro vino i onda napraviš roman. Ma super.

Čemu to dugo čuvanje rukopisa?

Koga to zanima?

One koji će i ovo da čitaju.

Ma ne objavljuje mi se više, tačnije, jedno vreme mi se nije objavljivalo. Nikad ja to pisanje i objavljivanje nisam doživljavao kao posao. To nikad nije bila stvar na koju sam u životu računao. Nisam računao da ću time da se bavim.

Kako živi pisac koji neće da objavljuje knjige?

Super. Kao u hotelu.

Čime se baviš?

Naravno da neću da ti kažem čime se, inače, bavim.

Možeš li da objasniš svoju poziciju pisca?

Pisanje mi je bio najvažniji posao, ali nikada onaj od kog sam živeo.

Jesi li poželeo nekad da napraviš karijeru?

Ne, nikad. Ja znam da to jeste posao. Nekome jeste. Ja kad pišem, pišem za sebe. I uvek sam pisao za sebe. Nikad nisam pisao za publiku.

I ono što je objavljeno?

I to sam pisao za sebe. Lepo je to kad se sve to svidi nekome. Ali, ja nisam hteo da mi to bude zanimanje. Ne želim ni sad.

Da li te je nekad zanimao status?

Nikad. U životu.

Gde si sve živeo?

U Zapadnom Berlinu, Amsterdamu, Grčkoj, Budimpešti, i ono malo u Komu. Da, i na Korčuli. Tamo sam mislio da živim ceo život. Pet godina sam tamo konobarisao, do rata. A onda tak… ja sam jebeni Srbin.

Kuda bi još pobegao iz Beograda?

Nikada nisam imao želju da živim vani. Ma, jezik mi je jedini problem. Da engleski pričam kao što pričam srpski, bilo bi mi OK. U stvari, ne zanima me sve to.

Zašto teško i retko razgovaraš s novinarima?

To mi je frka od osnovne škole. Zato što znam da će da me pita neko nešto. Znaš kad ideš u školu pa neko hoće da te pita. E sad, ako će da me pita, zajebi, bežim ja. I šta ću ja pametno da ti kažem? Inače, volim novinare, imam puno prijatelja među njima. To je težak posao i nije tačno da ga većina novinara olako shvata.

Povučen si?

Uopšte nisam. Imam puno prijatelja i meni je to u redu. Nego, imaš one dežurne odgovarače po profesiji. To me nervira. Da počnem da pričam, jednom bi me pitali da li sam za crni ili beli grudnjak. A, ne, neću da pričam.

Jesi li osetio potrebu da se oglasiš povodom nekih događaja kod nas, recimo?

Ako me pitaš o odgovornosti, to znači da dobro radiš svoj posao. To je kao kad te neko napadne što se nisi dovoljno borio protiv, ne znam, Slobodana Miloševića. A ti njemu kažeš, “Ja sam šio gaće. Idi pitaj onog pekara kod kog si kupovao hleb što se on nije dovoljno borio. E, on je pravio hleb, ja sam pravio gaće. Što svako mora da učestvuje u tome?” Meni je pisanje uvek bilo intimna stvar.

Da li je neko pokušao da te politički angažuje?

Ne, nikad.

Možeš li da se porediš s nekim piscem na domaćoj sceni?

Čitam neke domaće pisce, ali neću da kažem nijedno ime. Eto, Miroslav Mandić može.

Kako su Dobrila i Gojko?

Ne znam šta je s njima, živi su, valjda. Dobili su sina, ali ne pratim više njihov život. Oni su mi bili jedno od lepših iskustava. Uzbudljivo mi je bilo što odem na pijacu, a neka baba me pita, kako je Dobrila. Ja joj kažem, OK je. A ona me pita što ne napišem jednom da joj je uspela sarma. I napisao sam. Dobrila je skuvala neviđenu sarmu. Jednom sam napisao da je vrana sletela na TV antenu. Gojko, naravno, poludeo, počela da mu se kvari slika. Izađu novine i ja vidim komšiluk kako popravlja antene. To je bilo fenomenalno. Preko antena sam u direktnoj komunikaciji s čitaocima. Svi su mi čitaoci bili na krovu. To je stvarno bilo.

Pisao si i scenario za Gojka i Dobrilu?

Nisam završio, naravno.

Jesi li bio razočaran filmom Normalni ljudi?

Nisam, nego je moj scenario bio dosta izmenjen, pa sam samo zadržao potpis na filmu da je rađen po mojoj prozi. Morao sam, uzeo sam pare. U stvari, i nije to tako loš film. Samo što nije baš po mom ukusu.

Može li se literatura deliti na poštenu i onu koja to nije?

Da. Mogu da je podelim na emociju i trend. Makar bila i loša literatura, ako je literatura emocije onda mi je bolja nego ona trendovska.

Kritičari vole da istaknu kako si prirodni talenat. Šta to znači?

Ja sam skroz prirodan. Nemam pojma šta to znači. Verovatno ima veze s onom emocijom od malopre. Nikada nisam imao razloga da ispričam nijednu priču koja nije bila važna. Meni važna. Mislim da ima puno ljudi mlađih od mene kojima sam na taj način pomogao.

Ima li alkohol veze sa pisanjem?

Koji alkohol?

Ovaj koji konzumiraš.

Nema nikakve veze. Ima utoliko što, kad sam pod alkoholom ne mogu da pišem. Moram da pišem trezan. Uostalom, ja ne pijem.

Kako pišeš?

Zapišem na papir, pa posle ukucavam. Kad se nakupi. Imao sam neki ritual za prvu knjigu. Kad pišeš prvu knjigu, to je neka. Bitno je da završiš, nema veze da li je dobra ili loša. Moja prva knjiga je očajna.

Šta čitaš?

Trenutno? Uputstvo za telefon. Mobilni imam zato što nemam stan. Tj. nemam fiksni. Vidiš, tamo piše da je štampano u Singapuru, a uputstvo je na srpskom. A, šta kažeš?

Šta je najgore što si u životu uradio?

Nisam ubio nikog, ali povređivao jesam.

Kako bi opisao sebe?

Nizak, klempav, neuspešan i neodgovoran. Ovo poslednje je mana.

Kakav bi voleo da budeš?

Visok, mršav i odgovoran.

Zašto nisi ambiciozan?

To i mene zanima. Nisam bio ni kad sam igrao fudbal.

Na kojoj poziciji?

Polušpic. Igrao sam u Grčkoj za tim u trećoj ligi. Ja sam krečio osnovnu školu na Pelopenezu, a moj drug Danko je brao neke voćke. Dođe čovek i kaže da mu fali igrač. Izlazim ja ujutru, mislim utakmica je na plaži, a ono celo selo se okupilo sa zastavama na stadionu. Ja u sandalama. Donose mi kopačke, daju loptu da vide da li znam da igram. Bio sam najbolji. Pobedimo mi susedno selo. Premija mi je bila da iz jedne prodavnice uzmem šta hoću. Nisam imao pojma šta da uzmem.

I znaš šta sam uzeo? Sijalice. I one tuševe za slavinu. Na carini, svi švercuju drogu, ja švercujem sijalice i pipe. I onda smo u Beogradu mesecima svi imali one dodatke za slavine. Super sam prošao kao fudbaler.

Jesi li ti tužan čovek?

Nisam tužan, umem samo da budem depresivan.

Šta radiš onda?

Pivo, fudbal i muzika. Samo bez knjiga. Van Morison, Čet Bejker… Društveni život mi je nikakav. Pozorište ne volim. Bio sam dva, tri puta. Filmove sam nekad puno gledao, visio u Kinoteci..

Ko ti se na javnoj sceni dopada?

Podržavam ljude koji drže do dobre muzike. Obojeni Program, Partibrejkerse... Van sveta muzike, ne znam. Možda bih podržao i neke koji pišu. Sve ostalo je kinta. Filmovi, sve… Nijedan političar me nikad nije interesovao. Nekih mi je žao. Žao mi je što je nastradao Đinđić. Voleo bih da se bace pištolji.

Šta fali kinti?

Jednom sam se bavio gaćama. Neki ljudi su šili, a ja sam to prodavao. I onda, to je mala kinta, onako baš mala. Ali sam imao nešto od toga. Imam i gaće sada. Znači, može sve u čemu emotivno ne učestvuješ. To može da se prodaje i kupuje. Tu može da se zarađuje.

Žene?

Nisam imao nijedno ružno iskustvo sa ženama. Važno mi je da imam prijateljice. Kad mi je bilo najteže u životu imao sam potrebu za prijateljicama. Toplije su, ljudskije.

Gde si se najbolje provodio?

Gde god sam bio, dobro sam se provodio. Svaki grad, svaka zemlja. Samo kad si sa nekim s kim možeš. Nema provoda bez žene. To ne postoji.

Bez čega još?

Može pivce pre toga. To piši, toga se ne stidim.

Čega se stidiš?

Preskočiću. Najlepše mi je kad ujutru ustanem i napišem pesmu. Volim da kuvam.

Ustaneš, napišeš, skuvaš i onda?

Onda na pivce. Špageti u sosu od jastoga, to je najbolje. To ne znam da spremam. Čula su najvažnija stvar. Čula i emocije, a ne programi i politike. Jednom sam skuvao ćaletu i meni boraniju bez zaprške. Recept mi je dala komšinica, tetka Mira.

Većina tvojih junaka su mrtvi?

U Ljudima za stolom zaista jesu. Od desetak koji se pominju u knjizi, troje su živi. Imao sam tu sreću da nisam ušao u drogu. Zato sam i otišao iz Amsterdama.

Jesi li patetičan?

Jesam. Sklon sam, a ne mislim da je neka mana.

Ne mogu više da te slušam, muka mi je od tebe.

E, napiši to, voleo bih to da pročitam.