Lie Down in the Light

Kada se pre 15 godina prvi put u ovim krajevima čulo za Willa Oldhama, razvijeni deo sveta verovatno nikad u svojoj istoriji nije toliko dobro živeo. Utoliko je i bio neobičan dert koji je dopirao s prvih izdanja potpisanih imenom Palace (Palace Brothers, Palace Songs i Palace Music, od 1993 - 1997), a koji je dolazio s nekog drugog mesta u odnosu na junkie depresivnost grungea, intelektualizam postrocka ili stilizovane opise košmara u tom trenutku najnovije, kritičarsko i komercijalno prihvaćene struje heavy metala.

Glas koji je neretko klizio u falširanje, svirači kao pokupljeni s ulice, sa instrumentima i produkcijom koji nisu ništa bolji od njih, čak i sam naslov debi albuma “Nema nikoga ko će brinuti o tebi” kao da su odražavali raspad države koji nam se događao pred očima, bez veze s godinama Klintonove ere, koje su tako drage Amerikancima.

Sledeća izdanja, koja su polako gradila Oldhamov kult u ovim krajevima tokom 90-ih, samo su nastavila da otkrivaju vanserijski talenat njihovog tvorca, sve do konačnog Oldhamovog identifikovanja sebe kao Bonnie Prince Billyja i čemernog remek-dela I See a Darkness (1999). Ako je zastrašujuća atmosfera ključnih Palace pesama odražavala mrak u kome smo živeli, I See a Darkness je bio savršeni, ako je takvu reč uopšte moguće koristiti u ovakvom kontekstu, soundtrack bezdana u kome smo dočekivali novi milenijum. Ovom pločom Oldham je teme smrti, ludila, mraka, spasenja, podigao na stepen kakav se izuzetno retko sreće u popularnoj muzici.

Billyjev talenat je od 2000. naovamo globalno sve više prepoznavan, da bi Master and Everyone (2003) i The Letting Go (2006) bili dočekani kao ostvarenja jednog od najvažnijih autora današnjice.

Prilično je nezahvalno (pr)ocenjivati novija Oldhamova izdanja, ne samo jer ih u poslednjoj dekadi ima barem 20-ak, već i zato što dela ovog čoveka retko padaju ispod renomea jednog od najznačajnijih Dylanovih naslednika. Lie Down In The Light se tako može okarakterisati kao za nijansu slabiji nastavak uspele islandske avanture zvane The Letting Go (2006). Međutim, Billyjev krhki glas je sve sigurniji, pesme i dalje zvuče kao da mu ih prerijski vetar šapuće na uvo, a izvedba orkestra na ovoj ploči nastavlja trend udaljavanja od art-diletantizma iz Palace dana.

I da, sve je više vedrih tonova u njegovim pesmama: početna Easy Does It, koja priziva pijanku veselih kauboja u zadimljenom salunu, momentalno demonstrira Billyjevo odbijanje da bude shvaćen samo kao filozof tragičnog osećanja življenja. U kontekstu već sada prebogatog opusa, to se može razumeti i kao posledica ličnog sazrevanja, ali i kao nepristajanje na ulogu tužnog minstrela. Neprimetnim metamorfozama i bezbrojnim imenima koja je dosad koristio, Billy se ispravno sklanja od uloge autoriteta, što u prevodu znači da ne pristaje na marketinško brendiranje sopstvene umetnosti.

Naravno, bistar je on momak, pa tako već u sledećem, melanholičnom komadu You Remind Me Of Something (The Glory Goes) na početku poručuje: “Slava stiže onima koji je ne traže”. Ovih 11 pesama svakako će doprineti Billyjevoj slavi, kao nova kockica u kaleidoskopu slika magičnog realizma, drugačijeg od sentimenta latinoameričkih pisaca zbog kojih je sam termin skovan. U njima Billy povremeno demonstrira očuvano umeće pretvaranja isprva svedenih ličnih iskaza u katarzične gospel melodrame (So Everyone), a povremeno se odvaži i na uvođenje neobičnog rešenja. No, sve pod geslom: “Očekujte neočekivano; uvek isti, a opet drugačiji i nov”.

The Same Love Made Me Laugh (Studio Amstel, Amsterdam 1999)

Uz pratnju pevačica Ashley Webber (The Organ) i Marty Slayton, Billy tako isporučuje još jednu pesmaricu kojom ponovo utvrđuje sebe na poziciji barda američke muzike. Na njoj ga zadugo neće zameniti Bill Callahan, Jason Molina i ostali neumorni istraživači druge strane američkog sna. Ono što Bonny Prince Billy tamo pronalazi obuhvata duboko razumevanje životnih rubova, od izrazitog tragizma do sreće i slobode. Samim tim, i zvučne kulise njegovih pesama trepere u ritmu apokaliptičnog countryja, optimističkog bluesa s pokrićem, vudialenovskih jazzy vinjeta ili komercijalnih hitova.

Nadajmo se da se takav razvoj Oldhamovog vjerujua i ovog puta odražava i na stvarnost američke kolonije, uhvaćene u paučinu ruske metafizike, kao i onomad, u “onim” 90-im.

Povezani članci:

The Letting Go - recenzija albuma (2006)

The Brave and the Bold - Bonnie "Prince" Billy & Tortoise, recenzija (2006)

Boni Prins Bili - Poptube Miška Bilbije (2008)

Audio:

MySpace