Boni Prins Bili

Kada sam u subotu pre podne zauzeo udobno mesto ispred kompjutera, imao sam nekoliko ideja za današnji tekst. Fudbal je na šampionatu postajao sve uzbudljiviji, Hulk je već stigao u bioskope, Seks i grad takođe, svašta me je još privlačilo, ali ipak je radijska emisija koju sam u tom trenutku počeo da slušam odredila dalji tok ove priče.

Na radiju, i to onom najslušanijem gradskom, u stalnoj emisiji koja se bavi ne znam ni ja čime, ali u kojoj redovno gostuju poznate ličnosti iz sveta rok muzike, filma, pozorišta itd, i lagano ćaskaju o životu i sličnim temama, ove subote su sedeli jedan poznati glumac i jedan poznati rok...hm...novinar, kritičar, publicista... I već po prvoj pesmi bilo mi je jasno o čemu će se ovde pričati. Roxanne. The Police. Oh, fuck!

Više od sat vremena sam bio mazohista prve vrste. Sedeo sam i slušao priče o propasti rokenrola, o smrti koja se dogodila još odavno, krajem 70-ih (kratki osvrt na Led Zeppelin), početkom 80-ih, o jedinstvenosti muzičkog izraza i spektakularnosti Stinga i družine, zatim sve o trenutnom jadnom stanju na svetskoj muzičkoj sceni na kojoj ne postoji apsolutno niko ko bi mogao i da prismrdi veličinama kakvi su The Police i sve tako.

Onda se telefonom uključio i jedan slavni lokalni rok muzičar koji je rekao kako su The Police jedan od tri najznačajnija benda u istoriji rokenrola, a kako je ova turneja apsolutno najspektakularnija turneja koja u ovom trenutku postoji u Vaseljeni i kako Beograd može da bude ponosan što je jedini grad u regionu koji će ugostiti ove velikane. Pored Rolling Stonesa, svakako.

Okej, sad je stvarno dosta. Pa Ψ#*Ω vas bre (da, baš sam bio besan i iznerviran) i Džeger i Sting i Metallica i Bono i Madona. I svi slični. Što se mene tiče, pride dajem i Kejva i Franz Ferdinanda i Cypress Hill i Gang Of 4. I ceo Exit što se mene tiče, sve dajem za ovaj koncert u SKC-u 20. juna. HELOU! Jel' ste vi čuli da u Beograd stiže Vil Oldham? Palas mjuzik? Marquis de Tren? Boni Prins Bili?

Nema dileme, ovo je koncertni događaj sezone, štagod da se desi do kraja godine. A za poznatog glumca, još poznatijeg muzičara i etabliranog rok publicistu, evo prilike da se upoznaju sa ovom alternativnom, dosadnom, depresivnom i scenski krajnje neatraktivnom figurom.

Usput, obećavam da u nastavku neću nijednom pomenuti ništa od onog što malobrojni mediji u ovoj zemlji obavezno navode pri pomenu imena ovog čudaka. Ni amerikana ni kozmik mjuzik, ni avangard ruts, ni alternativni rok ili kantri ili folk, niti slične kategorije kojima je zaista prikladno i lako objasniti Bonijevu muziku. Nema potrebe.

Prvi put sam se sreo s Bonijem još davne 1987, a da nisam bio ni svestan toga. U genijalnom filmu Metjuan (Matewan) Džona Sejlsa (čiji su svi filmovi, inače, genijalni), bez daha sam pratio događaje o velikoj rudarskoj pobuni u Zapadnoj Virdžiniji početkom 20. veka. Na prvi pogled, ne baš neka specijalno uzbudljiva tema, ali strahovit film za koji sam već tada znao da je veliki i da ću ga teško zaboraviti. No, baš kao ni tri učesnika koja sam i dalje slušao šta pričaju o Stingu i rokenrolu uopšte, tako ni Metjuan u mejnstrim svetu niko nije umeo da primeti. Anyway, k'o što rekoh, tada nisam bio ni svestan da je fantastični klinac koji sa puškom u ruci stoji na barikadama pobunjenih rudara upravo čovek za kojeg 20 godina kasnije, evo, ne mogu da nađem reči kojim bih opisao svu njegovu veličinu. Metjuan:

A u stvari, Dragan Ambrozić me je upoznao sa muzikom Vila Oldhama. Ne mogu tačno da se setim kako se to tačno odigralo, ali znam da mi je nekako doturio EP Hope, na vinilu. Dakle negde sredinom 90-ih. Danas bi bilo lako, narežeš disk, napraviš omot i vratiš Ambroziću vinil, ali tada je bilo sve mnogo komplikovanije. Ako ga snimim na kasetu, neću moći da ga puštam na radiju. Ako sada naručim ploču, trebaće mi nekoliko nedelja da ona stigne do Beograda. Well, sorry, Dragane, ali malo ćeš da pričekaš dok ti ne vratim ovaj fantastični vinil. Ko zna koliko nedelja (meseci? godina?) kasnije, vratio sam mu ploču, skoro sasvim izlizanu i potrošenu. Baš me zanima da li ta ploča uopšte više svira.

U svakom slučaju, Boni Prins i ja smo nastavili da se družimo sa svakim njegovim sledećim izdanjem. Medeni mesec je nastupio već sa Viva Last Blues i sa Arise i sa Joya, a onda je došla i ’99. i I See A Darkness. Bizaran crni omot sa ljudskom lobanjom i ovakvim naslovom. I još sa nekim naslovima: Another Day Full Of Dread, Death To Everyone, Black...

Uostalom i Džoni Keš je odabrao ovu pesmu kao jednu od onih koje će mu pomoći da se oprosti od života. Himna smrti ili životu – pa to je zaista večito pitanje koje postavljate sebi dok slušate pesme Vila Oldhama.

I onda dalje, na desetine izdanja, saradnji, kavera, EP-jeva, singlova... Sa brojnim pseudonimima i izmišljenim identitetima, hiperproduktivni Bili je, nema dileme, košmar za marketing, nerazrešiv problem za izdavača, ali manično prikupljanje svega što objavi teško je prekinuti. Stvar je jednostavna – Boni Prins Bili ne može da napravi lošu ploču. A uvek ima vremena i za ovakve bizarne intervjue. Soft Focus i Vila Oldham:

Nisam jedini opčinjen ovim neverovatnim muzičarem. Kada bih umeo, i ja bih napravio sličnu pesmu ovoj koju je napisao čuveni antifolker iz Njujorka. Džefri Luis. Briljantno. Za višestruka gledanja.

A sad već ulazimo u bizarnosti koje samo JuTjub može da pruži. Šta je sad ovo? Pečurke...

pa vicevi, intervju sa čarapom i disko muzika?

Šalu na stranu. Uskoro je koncert godine. Boni Bili super peva i zapeva, ali nema neki impresivan glas. Gitaru svira solidno, ali ništa spec. (naučio je da je svira sa 20 godina). Ali zato pravi strašne pesme. Fenomenalne. I u SKC-u ćemo ih čuti na desetine. Biće njih petoro na bini, čuće se violina, sviraće se slajd. Možda zaslužimo i neki ovakav fantastičan kaver. U svakom slučaju – URA! - dolazi nam Boni Prins Bili!