Jedino što fali, fale reči

Biografija joj je poput Ratova zvezda: pojavljuje se Novim doživljajima Zelenog Zuba (iz Kako je propao rokenrol) u sceni sukoba putnika i tramvajskog kontrolora; krajem 80-ih oplovila je Mediteran kao pralja na brodu; odličan je basketaš, predsednik skupštine stanara u svojoj zgradi, odrasla s Kojom, Antonom, bratom Manzom...

Ima i dva albuma: ovogodišnji Kapetane gde si i Mene treba ovaj grad baš ovakvu kakva sam sad, objavljen pred sami atentat na Đinđića, čiju je promociju potom zatrlo vanredno stanje.

Kantautorka Bojana Bulatović se mnogo smeje, ima dva psa, umesto cigareta savija duvan u rizle, nema lice devojčice, ali mangupski šarm iz novobeogradskog bloka nije je napustio ni posle četrdesete. Brzo priča, gestikulira, otvorena je i, štobisereklo, pozitivna.

Namešten najnužnijim potrepštinama, stan u mirnijem delu Slavije pre liči na studio, a prastari radio Dual i pojačalo Revox su valjda logični delovi ambijenta u kom, pored zavučene akustične gitare, odmah za oko zapada povelika LP kolekcija na čijem su pročelju Magazine i Real Life.

Bojana je upravo došla s probe, tu je i popečiteljski bubnjar Rade, a do večerašnjeg koncerta u SKC-u bilo je ostalo manje od dva dana.

POPBOKS: U naslovu novog CD-a nema interpunkcije. Samo Kapetane gde si.

BO: Meni je to interesantno kad se ljudi sreću svaki dan pa umesto „zdravo“ kažu „gde si“, isto kao i ako se ne vide dugo. Tako da čovek ne može biti siguran da li je to pozdrav ili pitanje. Ali, neka ljudima to bude po volji – ako fali upitnik, slobodno dopišite!

Na albumu ima nekoliko upečatljivih ljubavnih pesama (Glasnije il' tiše, Kraj...). Koliko je teško pisati o ljubavi danas, s obzirom na to da je to sve ređa tema na našoj sceni?

Nije teško. Zapravo, sve je ljubav. I ono što nam se čini da nije.

Figure šetača, igrača, kapetana gusarskog broda... na Kapetane gde si one kao da dolaze iz dečjeg sveta kako bi nam rekle u kakvom to svetu zapravo živimo.

Živimo u realnom svetu u kome te figure svakodnevno prolaze pored nas; neke od njih smo mi sami, samo je pitanje da li to vidimo ili ne.

Koliko ti je bilo važno iskustvo rada s decom na Studiju B? Zapravo, kako si time uopšte počela da se baviš?

Uvek me je zanimao rad s decom, čak sam i studirala pedagogiju, pa odustala, i u tom periodu upoznala Peđolina. Sprijateljili smo se i radili neke stvari zajedno, a onda je on angažovan za emisiju Ko, je l’ ja? na Studiju B i pozvao me da radim songove. Bilo je veoma zanimljivo i inspirativno. Nažalost, dugo se ne bavim time, ali to ne znači da je po tom pitanju baš sve gotovo.

Kome je teže pričati i pevati: deci ili odraslima? U čemu je razlika?

U većoj odgovornosti za ono što govoriš kada pevaš deci.

Kako je Bo postala bend?

Kao u Kafki... Legla je kao individua, a probudila se kao bend!

Oduvek sam želela da imam bend. Nakon snimljenog prvog albuma, Saša Furunović iz Popečitelja mi se pridružio na živim nastupima kao CD Ministar. Našli smo se, odlično je to funkcionisalo, i u jednom trenutku smo, onako po logici stvari, došli do onog: „E, a možda ne bi bilo loše da napravimo ful varijantu sa ful živim instrumentima“. Ja sam tu bila nešto stidljiva, nisam znala da li bi bubnjar Popečitelja Rade svirao s nama, a žarko sam želela da to bude baš on, pa sam rekla: „Šta misliš da ga pitamo“, na šta je Saša rekao: „Naravno da ga pitamo, mislim da će hteti“. I on je hteo.

Dakle, sada „Bo“ znači bend?

Bo je moj nadimak još negde iz srednje škole. Sviđa mi se, pa sam ga zadržala kao neki zaštitni znak. I dalje pišem pesme na isti način, napišem muziku, tekst, i kada su pesme gotove, onda to svi zajedno s Kojom finalno uobličimo. Tako funkcioniše ovaj bend.

Oni kao Popečitelji sviraju samo instrumentale, a tvoje pesme imaju puno teksta, cele male priče. Kao da ste bili potrebni jedni drugima.

Pa vidi, to je samo još jedan dokaz kako je strašno glupo opterećivati se nekim... ja to zovem fiokice... žanrovskim podelama, tom potrebom da se nešto negde smešta. Što je, istina, potrebno zbog neke orijentacije. Ali ne treba preterivati jer se ljudi suviše zakucaju u neku od tih fiokica, pa nikako da izađu. Mislim da smo svi mi – ne samo muzičari nego ljudi uopšte – dosta kompleksna bića. Ali svako od nas ima tu neku crtu, neki jedinstven način da se izrazi. Dakle, ja kad hoću da se izrazim, onda je to kompatibilno sa akustičnom gitarom, s tim narativnim fazonom. A oni, pak, to rade na svoj način. Ja nikad ne bih umela tako, ali razumem njihov jezik. Kao što i oni razumeju moj. I velika je moja sreća što deo svog talenta i umeća ulažu da taj jezik postane bogatiji.

Plejada gostiju na oba albuma obuhvata elitu bg. scene: Koja, Banana, Anton, Kele…

Naravno. Ponovićemo to ko zna koliko još puta, ali to je lep momenat u istoriji, ta mladost na Novom Beogradu. Moj brat Goran Bulatović, koji je svirao bubnjeve u prvoj postavi Brejkersa, poznatiji u gradu kao Manzanera iliti Manza... Koja je takođe živeo na bloku. Tako sam ja kao „mlađa sestra“ imala priliku da se upoznam sa svim tim ljudima koji mi danas tako bezrezervno pomažu.

To je kraj 70-ih?

Tako je. Ti blokovi su inače iznedrili dosta muzičara, ali i drugih zanimljivih ljudi u drugim umetničkim oblastima.

Kako ti je izgledao pank, novi talas, osamdesete?

Naravno, bila sam očarana novim talasom, odmah smo to počeli da slušamo. I pojaviše se Sex Pistols – šokantno, udar na scenu! I onda smo razmišljali kako da se dočepamo te ploče. Otac jednog mog školskog druga je bio mašinski inženjer i dosta je putovao po svetu, pa smo mi tog ozbiljnog gospodina zadužili da nam, kad je išao baš, mislim, za Englesku, donese Never Mind…, što je čika Tihomir potpuno lepo uradio.

Zlatne ili „zlatne“ osamdesete?

Osamdesete su veoma značajne, to ne moramo da objašnjavamo, ali već je i meni koju za te godine vezuju pre svega lične i lepe uspomene počelo da smeta to preterivanje, i to od ljudi koji, hm, pa baš i nisu nešto zaslužni za taj sjaj. Oni nas sada ubeđuju da posle toga više ništa ne postoji! Šta govore ovim mladim ljudima? Da ne treba ni da se trude da nešto naprave jer je ionako sve već rečeno. A možda im smeta i što su neki akteri osamdesetih vrlo prisutni, zamisli greha, čak i albume snimaju. Ljudi su prestali da se bave sadašnjošću, i to je problem. Bave se prošlošću ili nemogućom budućnošću. U svemu, pa i u muzici.

Kad si onda počela da se vezuješ za akustiku?

Sve vreme sam bila zaljubljena u akustiku, šta god drugo da se dešava. Ali zanimljivo je da je prvi koncert koji mi je udario neki pečat u glavu bio nastup Pop Mašine na Novom Beogradu u Hali sportova; brat me vodio, bili smo jako mali. Kad je izašao album Kiselina i ta svirka, ja sam ostala bez teksta, zaista.

Koje akustičare si tad počela da slušaš i nisi prestala do danas?

Joni Mitchell... Crosby, Stills, Nash & Younga ili Younga samog, ali mnogo ređe. Dok Joni Mitchell... uvek!

Koje albume? Pretpostavljam rane: Clouds, Blue..?

Sve, bukvalno sve slušam, zavisi od raspoloženja.

U biografiji na tvojoj MySpace stranici piše: „Ovaj neočekivani spoj je ideja Koje…“. Na šta se tu misli?

Vrlo precizno – na muzički izraz prvog albuma. Nisam tada imala bend, i pošto mi je već stvarno bio puk’o film od svega, rekla sam: „E, sad ću lepo da izađem i da pevam svoje pesme gde god“. Onda je usledilo obijanje pragova pošto mi nemamo ni klupsku scenu gde bi mladi autori mogli da se pojave i pokažu nešto svoje, to nešto što se u Americi zove „open mic“, veče otvorenog mikrofona. Ako pet ljudi piju pivo i čuju neku pesmu, okrenu se, nešto ih zaintrigira, znači da već imamo na čemu da radimo. Ako samo sediš u prostoriji i drljaš muziku – šta s tim?

I onda su počele one večeri u Kuglašu?

Da, dobila sam tu svoju nedelju u Kuglašu s predivnom ponudom „radi šta hoćeš“. Inače te uvek pitaju: „A je l’ ti sviraš bluz“, ovo, ono, a ja kad god me neko pita tu vrstu pitanja kažem „ne“, makar i pogodio, zato što hoću da to bude baš kako sam ja zamislila, tj. prostor i za svoje pesme. Dakle, svirala sam tu i pozvala prijatelje da svrate kad imaju vremena da to čuju, tako da je Koja tad prvi put čuo moje pesme. E sad, Koja ima iskustvo, i on nešto kad čuje što ga zaintrigira, on ima sposobnost da kaže kako bi to moglo da se uradi. I ništa, mi smo popričali, meni se ideja dopala. Napravio je nekoliko probnih ritmova, probali smo s gitarom, i to je stvarno bilo to. Onda je on uradio zaista lavovski posao, napravio ritmove za sve pesme, aranžirao, producirao... rečju – njemu mogu da zahvalim što je album ugledao svetlost dana.

Proradila Kojina čuvena „ženska strana“: od Boya, preko svih njegovih pevačica…

Svi smo mi kompleksniji ljudi od ove naše pojave u javnosti. Kao što sam već rekla, mi pravimo drugačije pesme, ali se jako dobro razumemo. I na novom albumu njegov aranžerski i producentski rad je nemerljiv. I mnogo volim tih nekoliko „pasaža“ koje je odsvirao na akustičnoj gitari.

Koja sa akustičnom gitarom! Kako to izgleda!?
Odlično, super! Uuu, a da vidiš tek Antona! Kad je bilo snimanje albuma, ideja je bila da on donese električnu i one svoje pedale i otpraši nešto. Došao je u studio – sve je doneo, naravno – a onda ugledao moju crnu gitaru. „Jao, daj mi malo samo akustaru da se zagrejem“. Ubode je on u pedale, odsvira malo, razbija kako je dobro. „Neću da sviram električnu, hoću na ovome.“ Tako da je sve odsvirano na akustičnim gitarama. Super, super!