Nanošenje pravde

Od Marka Kraljevića do Supermena, svako društvo ima svoje superheroje. Kolektiv mora da kontroliše jedinke tako što će im pokazati personalizovano oličenje pravde. Razmišljajući o savremenom trenutku na pamet mi padaju serije o forenzičarima. S druge strane, dobar deo privatnog, antikolektivističkog vremena provodim u blogosferi.

Postoji li tu nekakav sukob?

Krenimo očiglednim redom. Za razliku od 90-ih za vreme Dnevnika RTS-a, sada na miru možemo da gledamo leševe na našim ekranima pre spavanja: Mesto zločina: Njujork, Majami, Las Vegas..., Bouns, Džordan, Zločini iz prošlosti, Tihi svedok, Zločinački umovi, etc. (što bi se reklo, ne pitajte da li želite da gledate leševe, nego birajte koje ćete leševe da gledate).

Mali bum medicinskog trilera, koji je brojnim TV serijalima prerastao u bujicu forenzičarsko-tehnološkog slepstika, danas predstavlja više od obične intelektualne zabave.

(Slepstik, kao burleska s mnogo nasilja, improvizacija i destrukcije, možda je čudan termin za forenzičarske serije. Međutim, to možda i nije preterana reč kada pogledate, na primer, da kad god im nešto zafali, forenzičari otrče na famozno Mesto Zločina i pokupe više miliona podataka kao da je ono večito netaknuto i blagorodno, a leševe seckaju i analiziraju do besvesti kao da oni neprestano proizvode podatke. A šta tek da kažete na slučaj kad se jedna devojka, mogući svedok pucnjave u stanu iznad njenog, žali na to da ima konstantnu glavobolju, a forenzičari joj nađu rikošetirani metak zaglavljen u lobanji za koji ona nije ni znala? Da pogineš od smeha...)

Suština ovih serija nalazi se u poruci da nijedan zločin neće proći nekažnjen. Kroz forenzičare – kako i samo poreklo termina kaže – pred publikom se ističe da nema savršenog zločina i da on nikad ne zastareva (to što ste pomislili na Haški tribunal nije slučajno, zar ne?).

Politički govor kroz komercijalizovanu estetiku nikad nije bio očitiji: mi ćemo vam doneti pravdu, nanećemo vam je ako bude potrebno, vi samo mirno spavajte. (Pomenuo sam maločas devojku s konstantnom glavoboljom kojoj su pronašli rikošetirani metak u lobanji. E, to joj se desilo upravo dok je spavala pa tako nije primetila da joj se metak zabio u glavu!)

Na drugom kraju virtuelnog sveta postoje mnogi blogovi koji izvlače nešto što bloger ne želi da zaboravi – neki album, neku knjigu, sliku, priču. Bloger kolekcionar želi da pojedine stvari ne budu potisnute silinom novopridošlih tvorevina (na primer, majstori iskopaše iz udarnih 60-ih sve što se moglo, pa i više od toga).

Blogeri postaju ortaci koji vam savetuju da nešto ne propustite. Oni ispravljaju propuste. Oni su sićušni virtuelni superheroji zamaskirani u svoj arhivarski trud. Iz tog ugla, na netu se u jednom njegovom delu vodi borba za nepravedno propadanje estetskih struktura. (Da se našalim, digitalne kopije ponekad odbijaju lakoćom svoje dostupnosti.)

Podsetimo se da je u pop kulturi u poslednje dve decenije prošlog veka postmoderna probala da leševe rekonstruiše, da iskoristi iskopine tako što će kalemiti i dopunjavati ono što je pojelo vreme. Pastiši, fikcionalizovanje onog što se moglo domaštati, paraistorija, metaprozne proteze – sve je to koristilo negdašnje estetike kao svoj izvor. Sada smo otišli korak dalje. Danas nam talog znanja dozvoljava da se okružimo svim mogućim leševima; virtuelno možemo da budemo bližnji s onim bivšim.

U suštini, znamo da pravda vapi za besmrtnošću. Uostalom, zato smo je i izmislili. Pravda jedino ima smisla ako je besmrtna. Otuda, odgovor na pitanje s početka teksta bio bi da sukoba naizgled nema.

Intimni svetovi na blogovima koriste virtuelna sredstva da zaustave obožavane produkte od propadanja (putem kompjuterskih ekrana), isto kao što nam i ono iznad jedinke, društvena kontrola u vidu društvene planetarne (est)etike, nameće besmrtnost pravde u obliku leševa koji u sebi nose sve potrebne podatke za rešenje misterije (putem TV/kompjuterskih ekrana, ali i rešenja uz pomoć digitalnih tehnologija).

To bi značilo da svi pomalo želimo da se bavimo „otkopavanjem leševa“, odnosno da želimo da upotrebimo ekranski svet kao mogućnost da ništa više ne umre. Hteli bismo da smrt zamenimo virtuelnim životom.

Pa gde je tu onda drama? Gde je sukob? Drama je postala pitanje izbora. Ja lično, ti, ili on, surfer i bloger, izabrali smo ono što vredi i uložili trud da to sačuvamo zato što je potrebno nama, a time i onima koji su nam slični.

Forenzičarske serije nametnute su nam kao oblik društvene kontrole, one služe da nas uplaše, da nam ogade zločine, da nas pripitome za poslušnost i beskrajno poverenje u državu i njene produžene virtuelne organe. Jer, ako vas niko živ neće ocinkariti – leš će to rado učiniti pošto nema šta da izgubi. Pop kultura je tako još jednom u licu forenzičara pokazala svoju policijsku ulogu.

U tome je razlika.

S druge strane, o uticaju leševa na blogove moglo bi se reći mnogo toga, a napomenimo samo da su blogovi izvukli iz prašine sjajne bendove tipa The Raincoats (1977-84, 1993-) i Young Marble Giants (1978-80, 2007-) samo zato što ih je hvalio pokojni Kurt Kobejn. (Virtuelni svet čuvanja i prenošenja verovatno bi mogao da bude povod i za novu disciplinu – pop arheologiju, ali o tome neki drugi put.)

Zato blogovi mogu biti, s jedne strane, Mesto Zločina pop kulture, mesto kojem se uvek možete obratiti kada vam zatreba zaboravljeni artefakt (ako nečeg nema danas na netu, ne znači da ga neće biti i sutra), a time i sredstvo za iskorenjivanje zaborava.

Ne zaboravite to.