DNK, krv i meso - na sto metara i u maratonu

Iako je "rokenrol književnosti" poslednjih deceniju i po epitet lepljen na knjige i pisce koji često s rokenrolom nisu imali blage veze, delo Zvonka Karanovića je, kako je to oštroumno primetio jedan kritičar, impregnirano dobrom muzikom. Njegovih sedam zbirki poezije, skrajnute na književnoj sceni koja je guslala o nebeskoj Srbiji, tek čekaju da budu otkrivene i protumačene na pravi način, a to će biti moguće tek kada stihovi inspirisani rokenrol legendama i pop kulturom budu shvatani kao nešto više od pukog buntovništva. Njegovi romani, gorko-slatke priče o marginalcima, koje Zvonko voli da naziva "dezerterima iz života", premreženi su referencama na pop kulturu, a opet ne robuju njima, već upečatljivo pronalaze put do čitaoca. Bilo da čitate poeziju ili prozu Zvonka Karanovića, uvek budite sigurno u jedno: obe prati prokleto dobar saundtrek.

POPBOKS: Kome su namenjene tvoje knjige?

ZVONKO: Svakome ko nađe razloge da je pročita.

 Devedesetih je uz tvoje ime često stajalo „rok pesnik“. Kako si se oslobodio te etikete?

Nikada nisam pisao tekstove za muziku, niti muziku na tekst, tako da nisam mogao da budem ni rok niti bilo kakav drugi estradni pesnik. Verovatno su na to uticale mnogobrojne reference na pop kulturu, naročito na muziku, iz prvih knjiga poezije. To je učinjeno iz nemoći da me definišu i svrstaju negde, jer nisam nastavljao ničiju poetiku, niti sam imao domaće literarne uzore. Već trećom knjigom sam pokušao da se što više odmaknem od tog određenja.

U tvojoj biografiji piše: „Trinaest godina držao muzičku radnju i nije se obogatio“. Da li je književnost isplativija?

Otvorio sam muzičku prodavnicu da ne bih morao svakog jutra rano da ustajem i odlazim na posao. Nisam imao nameru da se obogatim već da spasim sopstveni život. Nešto slično važi i za moje bavljenje književnošću.

Pre prvog romana objavio si sedam knjiga pesama. Kakve su za tebe suštinske razlike između ta dva žanra?

Pesma je trka na sto metara, roman je maraton. I u poeziji i u prozi razmišljaš o istim temama, daješ DNK, krv i meso... Razlike su velike: proza zahteva mnogo veći rad, pripremu, realizaciju, upornost da sagradiš ceo imaginarni svet. I najvažnije: romanopisac mora biti vešt iluzionista kako bi ubedio čitaoca da mu veruje, nešto nalik filmskom režiseru. Osvetljenje, kamera, mikrofoni ne smeju da se vide. Kod poezije, zbog kratke forme, nema šta koga da ubeđuješ. Jedan pogrešan stih i pesma pada, ali ako je pesma savršena, onda je to trijumf duha. To je čisti sprint i to je ono veličanstveno kod poezije.

Da li je to što si uvršten u New European Poets neka vrsta ispravljanja nepravde za marginalni status u srpskoj poeziji?         

Nije to bilo nikakvo ispravljanje nepravde već procena Jovanke Uljarević, jedne od vodećih pesnikinja mlađe generacije, koja je bila selektor autora iz Srbije, da mi je mesto među osam pesnika srednje generacije iz Srbije. Ne opterećuje me previše to što me tek sporadično ima na zvaničnoj mapi srpske poezije. Odavno sam se pomirio s tim da je moje da pišem. Verujem da pesme uvek pronađu put do onih kojima su namenjene.

Nije te bilo u srpskim antologijama iako si imao prevode na desetak jezika, nastupe i čitanja u inostranstvu i bivšoj SFRJ.

Jovanka je smatrala da mi je mesto u antologiji jer je u mom opusu prepoznala potpuno definisanu i originalnu poetiku. To je pitanje sluha ili pak senzibiliteta. U Hrvatskoj na jesen izlazi izbor mojih pesama u izdanju kuće Fraktura. Nije normalno da te prvo otkriju drugi pa tek onda tvoji, ali tešim se da je bilo mnogo takvih primera.

Prva zbirka se zvala po Marvelovom heroju Srebrni surfer. Više od nule je omaž Igiju Popu i Bretu Istonu Elisu, glavni junak romana Četiri zida i grad je strip crtač... Da li je pop kultura neophodni sastojak ili samo neka vrsta začina?

Odrednice pop kulture kojima književni tekst može da se premreži samo su jedna od mnogobrojnih mogućnosti u aranžiranju dela. One same po sebi ne znače ništa, jer nisu nosioci dramske radnje. Kada u tekstu pomenete da glavni junak liči na Džonija Rotena, to ne znači da je glavni junak buntovan i beskompromisan. Njegove osobine moraju da proističu iz njegovog razmišljanja, ponašanja, situacije, a ne iz toga što liči na neku od ikona pop kulture. Lično, volim da svoju poeziju ili prozu oblačim u svetlucava glem rok odela ili u kožne jakne, pocepane farmerke i plitke starke, ali to su samo spoljašnje manifestacije. Suštinski, i poezija i proza, ispod svih tih ogrtača i aranžmana, moraju da govore o najvažnijim književnim temama.

Kad su romani u pitanju, koliko je značajna priča?

Za mene je priča primarna. Čak su i moje pesme u suštini priče. Ljudima su one potrebne, i dokle god je tako, književnost će imati smisla. U protivnom, ne vidim smisao pisanja. Svet se ne sastoji od atoma, već od priča.

Da li si čitan manje od beogradskih pisaca (Valjarević, Vidojković...) jer je radnja tvojih romana smeštena u Niš, koji je uostalom i jedan od glavnih junaka trilogije?

Iz lokalnog mora da proizilazi univerzalno. Postoje mnogi primeri hispanoameričkih romana u kojima se radnja dešava u selima i gradovima za koje nismo čuli, ali ako to lokalno, koje daje miris i aromu književnom tekstu, prerasta u univerzalno, u priču o ljubavi, smrti, prolaznosti, besmislu diktature... onda to postaje književna vrednost, nešto s čim ljudi mogu da se poistovete bilo gde u svetu.

A polje interesovanja? I dalje ljudi bez ambicija, promašene sudbine i male stvari na kojima se vidi drama egzistencije?

Celog života su me interesovali drugačiji, suvišni ljudi, koji su baš zbog te svoje različitosti u konstantnom nesporazumu s društvom i vremenom u kome žive. Oduvek sam se klonio velikih tema. Mislim da se na malim stvarima prelama život. Treba samo dobro posmatrati. Odavno je rečeno da zadatak pisca nije da izmišlja, nego da primećuje.

Da li je neophodno da pisac bude angažovan i da “odgovara na izazove”?

Pisac odgovara samo sebi i svom unutrašnjem svetu. Ako mu unutrašnji svet, ili unutrašnji glas, ili savest, nazovimo to kako god hoćemo, nalaže da progovori o vremenu u kome živi, onda je to u redu; ako ne, i to je u redu. Jedina odgovornost pisca je da piše moderno, u duhu vremena.

Korto, tvoj alter-ego iz Više od nule, u drugom romanu je gurnut u stranu. Da li je i Tatula, glavni junak Četiri zida…, obris nekog stvarnog lika iz niškog okruženja i koliko se trudiš da se takvi ljudi prepoznaju u knjigama?

Niko nije gurnut u stranu. Korto, Tatula i Đorđe su tri najbolja prijatelja i svakom od njih je posvećen po jedan roman, po jedan deo trilogije Dnevnik dezertera. Sva trojica su tipični predstavnici urbane populacije, gradski momci opsednuti muzikom, filmovima, snovima o Zapadu, putovanjima, odrasli na srednjoklasnom sistemu vrednosti, puni poverenja u svet i civilizaciju. Ali vrtlog vremena i istorije svu trojicu vuče na dno čineći od njih gubitnike i sitne kriminalce mimo njihove volje. Ne želeći da se odreknu svojih snova, oni stradaju u sudaru sa svakodnevicom, tj. politikom, gde su, iako možda najbolji reprezenti svoga naroda, društveno potpuno marginalizovani. Uteha im je što nisu želeli da naprave nikakve kompromise s vremenom u kome žive, ostajući verni sebi i svojim idealima. Zato se trilogija i zove Dnevnik dezertera, jer oni nisu nikakvi dezerteri iz vojske, već dezerteri iz stvarnosti koju nisu želeli da prihvate. A njihova stvarnost je kraj 90-ih i NATO bombardovanje, sve do 5. oktobra 2000, kada će se treći roman simbolično i završiti. 

Novi roman Blato pred čitaocima će se pojaviti u proleće 2009. To je završni deo trilogije Dnevnik dezertera; o čemu on govori?

U Blatu, kao i u prethodna dva romana, govori se o borbi pojedinca da pobegne od ludila okruženja, borbi za odbranu integriteta i nepristajanju na nametnuta pravila igre u Srbiji s kraja 90-ih. To je klasičan egzistencijalistički roman koji se dotiče i naličja rata, politike, porodičnih odnosa i života u gradu na njegovoj manje svetloj strani. Uvek me je interesovao fenomen da prvi stradaju oni najbolji i najkvalitetniji, a da đubre preživljava, štaviše uzdiže se i vlada, što mu dođe kao neko nepisano pravilo. Stalno ispada da čovek mora da bude bar malo pokvaren ne bi li nekako uspeo, tako da se i glavni junak Blata neprekidno suočava s istom dilemom: ostati ono što jesi ili zarad interesa preći na drugu stranu.

Šta očekuješ od te knjige?

Roman je malo obimniji, provokativniji i definitivno teži od prethodnih. U svakom pogledu, on je veliko finale trilogije u kojem se razrešavaju sudbine svih glavnih protagonista. Iskustvo skoro 20-godišnjeg prisustva na srpskoj književnoj sceni naučilo me je da ništa unapred ne očekujem. Stotinak novih čitalaca biće sasvim u redu da opravda dve godine rada na ovom romanu.

Šta misliš o tzv. urbanoj književnosti, koja je u ekspanziji poslednjih godina?          

Polovina čovečanstva živi u gradovima, i to ona bogatija, kreativnija i produktivnija polovina, pa tako ispada da je kompletna umetnost urbana. Mislim da je ta podela nametnuta i da se zadržala samo kod nas, što govori o nedostatku svesti onih koji te podele nameću.

A podela, poput muzike, na mejnstrim i alternativu?

Muzika, kao i književnost, kao i cela umetnost uopšte, deli se jedino na dobru i lošu. Žanrovi i podžanrovi nisu važni.

Zašto ne voliš Erika Kleptona? Često ga pominješ, a napisao si mu i čuvenu pesmu-epitaf.

Zato što je muzika koju on pravi možda najbolji primer kako rokenrol ne sme da izgleda: bez strasti, emocija, beskrajno dosadan i predvidljiv.