Dete pepela

„Osetite li se ikada prevareno?“

Moje čuvene poslednje reči na bini. Sex Pistols su završili isto onako kao što su počeli – u krajnjem rasulu. Sve između bilo je podjednako katastrofalno. Ta poslednja svirka u Vinterlendu bila je brodolom, i niko to nije znao bolje od mene.

Na dan svirke nisam imao čak ni hotelsku sobu. A nisam je imao ni jutro nakon svirke, zar ne? Bar ne s bendom. Malkolm Meklaren rekao je da za mene i Sidnija nije preostala nijedna slobodna soba. Stoga smo Sid i ja spavali s tehničarima u motelu u San Hozeu, osamdeset kilometara od San Franciska.

Jedan od razloga što sam za vreme američke turneje ostao u autobusu sa Sidom Višisom, vozeći se – umesto da letim – od države do države, od svirke do svirke, bio je da ga držim podalje od droge. U Londonu se već bio ozbiljno navukao. Zamisao je bila da ostane čist. Baš zbog toga užasno sam se razbesneo. Čim smo stigli u San Francisko, Sid je nekako uspeo da mi umakne i nabavio ceo paketić heroina. To ga je sjebalo. Skroz. A usled toga, dragi čitaoče, svirka u Vinterlendu bila je potpuni raspad.

Ni u jednom trenutku nismo imali pristojan zvuk na bini. Ne sećam se čak ni da smo imali tonsku probu. Vinterlend je mogao da primi oko pet hiljada ljudi i bio je otprilike najveća dvorana u kojoj smo ikada svirali. Reklamirali su nas kao nove Rolling Stonese. Bilo je užasno.

Čim je to što radimo dostiglo iole ozbiljan nivo, bili smo iznevereni – ali nismo izneverili sami sebe, izneverili su nas ljudi koji je o nama trebalo da vode računa. Nisam mogao da shvatim zašto, za ime boga, za miksetom sedi Bugi, naš menadžer za turneje po Britaniji. Na tako velikoj svirci trebalo je da imamo profesionalnog tonca. Bilo je grozno, zar ne?

Bilo je još gore tamo gde sam ja stajao, nasred bine. Ako ste bili u publici, imali ste sreće: niste morali da trpite mikrofoniju na bini. Nisam čuo ništa živo sem Stivove gitare, koja je sve vreme bila raštimovana. Kada sebe ne čuješ, vrlo je teško. Prosto ne znaš šta se dešava. Nijedan monitor na bini nije radio. Iz svih je dopirala samo mikrofonija.

Tako nešto inače nas ne bi pomelo, ali pomelo nas je te večeri u San Francisku. Ljudi su od nas očekivali previše. Posle svirke je Bil Grejem, promoter, sklonio s bine opremu i napravio žurku. Meni je rečeno da ne mogu da uđem. Na sopstvenoj svirci! Rečeno mi je da se izgubim pošto sam se onako poneo.

Tada smo jedni druge već mrzeli. Ja sam mrzeo čitav scenario. Bila je to obična farsa i to sam shvatio već posle prve nedelje proba, koje smo kao bend održali još 1975. Mora da sam iz tog benda odlazio bezbroj puta. Svi smo. Prosto nije bilo kraja. Unutra- napolje. Nebrojeno puta bih usred svirke otišao s bine.

Jedini ko je zaista otišao jeste Glen Metlok, naš prvobitni basista, koga je zamenio Sid. Ali zbog toga smo svi bili presrećni. Čim je on otišao, sve je bilo neuporedivo bolje. Sid je uneo određeni haos koji mi se dopadao. Istina, Glen je bio zaslužan Za mnoštvo izvornih pesama – ukoliko tako želite da ih nazovete. Imao je umekšavajuće dejstvo.

Glen je želeo da ličimo na Bay City Rollerse i da se furamo kao neki pederčići iz Sohoa. Možete li da verujete? Ovo je bio njegov imidž za Sex Pistolse: grozne bele plastične cipele, uzane crvene pantalone. Krajnje, krajnje gnusno. Neiskreni pederski imidž.

Ko je sastavio Pistolse? Svakako ne Malkolm. Rodili su se u butiku čiji je on bio vlasnik? To je običan pop mit. Pre no što sam se ja priključio, u bendu se nalazilo nekoliko ljudi. Osnovna veza s butikom, pretpostavljam, jeste to što je u njemu radio Glen.

Šta god da su radili pre no što sam se pojavio, nisu bili ni nalik onome što su postali kada sam im se pridružio! Nisu imali imidž. Nisu imali stav. Nisu imali ništa. Nisu imali nikakvu drugu svrhu sem da prave krajnje bezveznu buku oponašajući Small Faces i The Who. Bilo je odvratno. Baš, baš loše. Ali meni se svidelo.

Na prvim probama svi su se žalili kako ne umem da pevam, što je bilo tačno. I dalje ne umem, i zaista ne želim da naučim. Ploče koje su puštali – ako se to zove pevanje – bile su odurne. Faces mora da su bili najgori bend na svetu koji biste mogli da izaberete za uzor. Pretvarali su se da su pijani. Teturali se po bini. Glenu se to dopadalo. Mislio je da je to baš dobra fora. Ja nisam. Smatrao sam da je to odurni pabovski rok.

Zapravo su hteli da sviraju neobične pop pesmice. Trebalo je da im vidite lica kada sam na sto tresnuo stihove za Anarchy in the U. K.. Bilo je nezaboravno. Voleo bih da sam imao fotoaparat. Pesma God Save the Queen bila je konačan razlog Glenovog odlaska.

Takve stihove nije mogao da podnese. Rekao je da se time izjašnjavamo kao fašisti. Složio sam se s njim. Nisam to osporio samo da bih ga se otarasio. Ne mislim da si fašista ako si antimonarhista. Baš je suprotno. Gluperda. Nije li?

U Pistolsima nikada nije bilo nikakvog razvoja niti napredovanja. Dok smo bili na američkoj turneji, bilo je dugih razdoblja potpunog nerada. Međutim, ja sam neprestano pisao. Ispostavilo se da sam tada napisao pregršt pesama za svoju sledeću grupu, Public Image Limited. Ali Pistolse nisam uspevao da zainteresujem. Oni su želeli da se vrate sviranju onih uvrnutih pesmica u fazonu benda The Who.

Pesme o religiji potpuno su ih izvodile iz takta. „Ne možeš to da pevaš! Uhapsiće te!“ Pa i nadao sam se da hoće, jebote. U tome je bio čitav štos.

U Sex Pistolsima nije bilo drugog nasilja sem gneva. Ničega drugog. Nismo bili nasilni ljudi. Na našim svirkama niko nije poginuo. U vezi sa Sex Pistolsma najviše me je ljutilo to što nam se publika pojavljuje u istovetnoj pankerskoj odeći. To je zaista bilo u suprotnosti sa suštinom. I nije bilo teorije da preko toga pređem, jer je pokazivalo nedostatak individualnosti i razumevanja toga što radimo. Uniformnost nije bila naša priča.

Na toj američkoj turneji, Malkolm je imao izuzetno pogubno dejstvo. Bio je posve negativan, a ja nisam uviđao zašto to radi i u čemu je fora. Dovoljno smo sve sablažnjavali samim tim što jesmo. Možda je on znao da je suvišan, pa je tako kompenzovao. Sva ta spika o tome kako su francuski situacionisti bili povezani s pankom obično je sranje. To su bezvezarije!

Tome je mesto u raskošnim ilustrovanim izdanjima tvrdih korica koja se ne mrdaju sa stočića za posluživanje kafe. Pariski nemiri i situacionistički pokret šezdesetih – sve su to bile gluposti za francuske studente s umetničkim pretenzijama. Ni u čemu ne postoji organizovana zavera, čak ni u vladama. Sve je samo neka vrsta slabašno organizovanog haosa.

Haos je bio moja filozofija. O, da. Nemoj imati nikakva pravila. Ako ljudi oko tebe počnu da dižu zidove, oslobodi se i radi nešto drugo. Nikada, nikada ne treba biti potpuno shvaćen. To je poput poljupca smrti, zar ne? To je tačka. Mislim da tačku ne bi trebalo stavljati čak ni na misli. Misli se menjaju.

Ja sam pakosni dripac. Oduvek sam to bio. Ako mogu da prouzrokujem neku nevolju, onda mi to savršeno odgovara. Moja školska svedočanstva lepo o tome govore. Negativan stav. Pa razume se.

Ta poslednja svirka u San Francisku bila je kraj, tačka. Naposletku smo za nju dobili šezdeset sedam dolara, tako da ljudi nisu imali šta da nam se žale.

Tehničari su morali da odu sledećeg jutra jer je turneja propala. Nisam imao hotel, niti ikakav drugi smeštaj, te sam otišao u hotel Mijako, gde su odseli Malkolm, Stiv Džons, Džejmi Rid, Bob Gruen i Pol Kuk. Nisam mogao da pronađem Malkolma. Nisam znao gde je, ali sam razgovarao s Polom i Stivom. Bili su veoma nepristupačni i uzdržani. Činilo se da ne znaju o čemu je reč, ali nisu o tome želeli ni da raspravljaju – samo su ponavljali da sam im sve upropastio. Nisu čak hteli ni da mi objasne šta sam to upropastio.

Nisam znao da nameravaju da idu u Rio de Žaneiro kako bi snimali muziku i materijal za film s Ronaldom Bigzom, zloglasnim britanskim pljačkašem vozova. Za to sam čuo od Sofi Ričmond, Malkolmove sekretarice. Mislio sam da je prilično trula zamisao podržavati omatorelog pljačkaša pijanicu kao što je Ronald Bigz. Bio sam užasnut.

Nisam mogao da opravdam ideju da se ide dole i veliča neko ko je 1963. učestvovao u pljački u kojoj je jedan mašinovođa, usled udarca štanglom u glavu, zadobio trajna oštećenja mozga i izlapeo i u kojoj je ukraden novac što je u osnovi pripadao radničkoj klasi. Nije kao da su opljačkali banku. Uzeli su plate iz poštanskog voza. Bigz uopšte nije učestvovao u planiranju, bio je samo jedan od pljačkaša. Slavu je stekao zato što je pobegao iz engleskog zatvora i odmaglio u Rio.

Ne znam koliki je bio njegov deo, ali sigurno se nije valjao u lovi. Čuo sam da živi u brvnari na nekoj brazilskoj plaži. Ne zamišljam veliki uspeh tako. To nije bilo ni veselo, ni duhovito, ni smešno. Nije imalo nikakve veze s onim što su Pistolsi bili pre toga. Baš nasuprot, delovalo je ozbiljno, zlobno i mračno. U tome nije bilo nimalo humora, i delovalo je prosto kao ratobornost zarad same ratobornosti.

Do dan-danas nisam uspeo da razumem sve tančine projekta „Rio“. Sudeći po materijalu koji je Malkolm snimio, nije bilo mnogo čega drugog sem Stiva, Pola i Ronija Bigza na plaži.

Što se mene ticalo, s bendom je bilo gotovo. Raspao se kada sam na bini rekao ono što sam rekao. Osećao sam se prevareno i nisam to više hteo da trpim. Bila je to jedna besmislena farsa. Sid nije znao za sebe – nalazio se ko zna gde. Sve je u tom trenutku bila obična smejurija. U hotelu Mijako bilo je veoma žučno i zbunjujuće.

Sid i ja nismo bili pozvani u tu malu enklavu. Rekli su nam da je razlog to što nam od samog početka uopšte nije bila rezervisana soba, a da sada nema nijedne slobodne. Malkolm nije platio unapred, pa nam niko nije rezervisao sobu. Na kraju sam prenoćio na pomoćnom ležaju u Sofinoj sobi. Bio sam izuzetno napet i mislim da te noći ni oka nisam sklopio. Malkolm nije hteo da izađe iz svoje sobe, a ja nisam shvatao šta se dešava.

Nije hteo da priča sa mnom, mada je nekoliko ljudi – uključujući Bugija i Sofi – pokušalo da ga nagovori da siđe kako bismo razgovarali. Nije sa mnom ni o čemu želeo da se raspravlja. Ali onda bi se okrenuo Polu i Stivu i rekao im kako sam za napetost jedini krivac ja, zato što ni sa čim neću da se složim.

Bio sam skoro potpuno dekintiran. Kod sebe sam imao dvadeset dolara. Pozvao sam Warner Bros, američku izdavačku kuću Sex Pistolsa, ali oni nisu poverovali da sam to zaista ja jer im je bilo rečeno da sam otišao iz zemlje. Bio sam zarobljen u Americi – bez avionske karte, bez novca, bez ičega.

Malkolm nije mogao da mi predloži taj put u Rio jer je znao kakav će moj odgovor biti. Ne volim da kršim dogovor, a povrh toga, turneja je za jedan bend najunosniji deo čitavog procesa.

Ubrzo nakon američke turneje, trebalo je da Sex Pistols krenu na novu turneju, koja bi počela u Stokholmu. Bili smo se obavezali da ćemo tu turneju odsvirati. Ljudi su već kupovali ulaznice, datumi svirki bili utvrđeni. Ali u slučaju da nas Malkolm vodi u Rio, ta švedska turneja bila bi logistički prilično otežana. Iako sam smatrao da je s bendom gotovo, ipak sam mislio da treba da odsviramo skandinavsku turneju.

Malkolmov san bio je odlazak u Rio – znači jebeš svirku i bend, jebeš sve. Opet je mislio samo na sebe i sebi ugađao. Odlaskom u Rio, otkazao je turneju i nametnuo svoju viziju. Smatrao je da smo postali dosadan rok bend i da bi nam odlazak u Rio otvorio nove uzbudljive vidike. No već smo se bili obavezali da ćemo svirati u Stokholmu i još nekim mestima. Nije naprosto moglo da se odustane zato što Malkolm hoće da ide u Rio. Da bi nešto uspelo, moraš da sarađuješ s drugima. U suprotnom je sve obična sanjarija.

U vreme raspada benda, moj odnos sa Stivom bio je krajnje užasan, posebno pre no što su svi otišli u Rio. U San Francisku sam seo i razgovarao s njim i Polom. Mislili su da ne želim da budem u istom hotelu s njima. Rekao sam im da to nije istina, ali nisu hteli da slušaju. Nisu mi verovali.

Narednog dana, Pol i Stiv su otišli s Malkolmom u Rio bez mene. Ne verujem da su nameravali da budu zlobni, ali mislim da su prosto išli tamo gde su mislili da ima love. Bila je to jednostavnija od dve vožnje – ići s Malkolmom ili stati na moju stranu i otkriti šta se zaista događa.

Najveći deo turneje, s Malkolmom je sobu delio Džo Stivens. On mi je pozajmio novac da kupim avionsku kartu i vratim se u London. Iste te večeri otišli smo u Njujork. Bez njegove pomoći bio bih istinski nasukan, jer nisam dobio kartu za povratak kući. Bilo je to krajnje predusretljivo od jednog člana Malkolmove družine. Niko drugi iz te ekipe nikada mi nije ukazao takvo poštovanje.

Nakon stanke u Njujorku, vratio sam se u London. Otišao sam svojoj kući, onoj koju sam mudro navaljivao da kupim na svoje ime pre no što ćemo krenuti za Ameriku. Nalazila se u Ganter grouvu. Odlično se sećam te rasprave. Malkolm je želeo da za nju potpiše lično. Rekao sam: „Ne. Ne. Ne. Ili mi daj novac, ili smo završili.“

Niko iz Pistolsa u to vreme nije imao čak ni račun u banci. Stiv i Pol živeli su u stanu u Bel stritu, koji je bio na Malkolmovo ime. Tako su morali da se slože sa svime što bi on rekao. Odvratno đubre.

Sex Pistols su se prosto ugasili. Kada smo se u San Francisku raspali, nije bilo nikakvog poslednjeg bendovskog sastanka. Nije palo nikakvo veliko većanje. Nije došlo ni do kakvog masovnog podnošenja ostavki. Kada se prisećam prošlosti, jasno mi je da Stiv i Pol nisu hteli da ostanu u bendu. A nisam ni ja. Tada već niko od nas nije želeo da ide na skandinavsku turneju.

Sid se raspadao. Ne sećam se čak ni da sam ga video posle svirke u San Francisku. Bilo mi je toliko nelagodno u njegovom društvu da sam se držao što sam dalje mogao. Postao je sve što nisam želeo da jedan član Sex Pistolsa bude: još jedan istrošeni roker narkos.

Bila je to krajnja suprotnost svega što smo unutar Sex Pistolsa želeli da ustoličimo.

Tada su Stiv i Pol delili moje mišljenje. Bili su protiv takve upotrebe teških droga. Stiv je u nevolje s drogom upao tek mnogo kasnije. Mislim da je tako pokušavao da se sredi. Pol nikada nije upao ni u šta, ali ponekad mislim da Polu nije ni potrebno da zna, on prosto prihvata i tera dalje.

Kada je Malkolm želeo da bude pakostan, nije mu bilo ravnog. Zato sam tako dugo protiv njega vodio parnicu – „Lidon protiv Gliterbesta“. Doslovno sam bio odbačen kao višak prtljaga. To mi i ne bi toliko smetalo da sam dobio kartu za povratak kući.

Ali ja sam slon koji nikada ne zaboravlja. Pokušao je da se izvuče i čak tvrdio da je vlasnik mog imena, Džoni Roten. Dok nisam otišao na sud i povratio ga, godinama mi je bilo zabranjeno da ga koristim.

Dvanaest godina kasnije, kada sam ipak naposletku došao u Rio s PIL-om, na jednu od svirki želeo je da dođe i Roni Bigz. Ostavio mi je poruku u hotelu rekavši da mu Malkolm duguje neke pare i upitao može li da ih pokupi od mene. To je imalo neke veze s autorskim pravima na ploču koju su zajedno snimili.

Kako je Roni Bigz zamišljao da do tog novca dođe? Ne verujem da mu je uskraćen namerno. Razlog je bila Malkolmova nesposobnost. Ko bi uopšte hteo da sluša Bigza kako plače nad svojom sudbinom?

U ovom pogledu, prilično je smešno: Malkolm je zavrnuo čak i velikog pljačkaša vozova.