Along Came a Spider

Širokoj publici uglavnom poznat kao jedna od najkomercijalnijih pojava sweet/hair metal ere, iz vremena kada je sa albumom Trash (1989) harao top-listama, Alice Cooper je protekle dve decenije proveo u bezbednoj polusenci. Na nizu albuma koje je objavio od pomenutog tržišnog trijumfa, Cooper je povremeno razređivao koktel čvrstih gitara, stadionskih refrena i originalnog tretmana naoko bizarnih tema, a povremeno je u njega ubacivao nove sastojke, u skladu sa epohom.

Tako su albumi iz prve polovine 90-ih nosili dah grunge ere, a oni posle njih elemente industrial rocka. Rezultati su se, u kontekstu prebogate 40-godišnje Cooperove karijere, kretali oko zlatnog proseka, no imajući u vidu domete iz najkreativnijeg perioda 1968–1973, kao i isključivo pravo patenta na opisani šok-rock koktel, ta uprosečenost treće faze u Cooperovom opusu više je pokazatelj časnog starenja američke rock ikone negoli pukog otaljavanja posla.

Princ tame je na pragu sedme decenije zadovoljan životom u kome umesto flaše drži štap za golf, vodi radio-emisije i ima dovoljno sačuvanog kreativnog naboja za albume koji ne otvaraju nove puteve, ali su dovoljno kvalitetni da održe sjaj njegovog lika na rock’n’roll Mount Rushmoreu a koji, usput, dovoljno zarade kako bi i on i članovi nekadašnjeg benda Alice Cooper bili namireni. Ukratko, čovek je preživeo sebe.

Dvadeset peti album tako ne donosi ni iznenađenje, ni eksperiment, već zanatski precizno skrojenu pesmaricu o serijskom ubici opsednutom paucima, čija identifikacija s ovim insektima ide dotle da svoje zločine planira i izvršava poput pauka: “You trap, you eat, you kill”.

Kao jedan od junaka na albumu Along Came a Spider pojavljuje se Steven, Aliceov alter-ego s prvog (ujedno i prvog konceptualnog) albuma Welcome To My Nightmare (1975). Dok je ta ploča nosila elan oslobođenog solo umetnika (na njemu je Alice Cooper prestao da bude pevač istoimene grupe), te se zasluženo smestila u kvalitativni vrh Cooperove diskografije, najnoviji predstavlja efektnu stilsku vežbu iskusnog hard rockera. Ipak, treba imati u vidu da je reč o autoru o kome su s poštovanjem govorili ljudi u rasponu od Savadora Dalija i Groucho Marxa do Boba Dylana i Johnny Rottena.

Dobitnu kombinaciju ovde donosi pre svega duet sa Ozzyjem Osbourneom u Wake the Dead, koji je, uprkos sličnosti sa komadom Chemical Brothersa Let Forever Be, idealno skrojen za još jednu svetsku turneju, a isto važi i za (In touch with) Your Feminine Side ili Catch Me If You Can, mada nekih izrazitih filera ovde nema.

Gitare seku u prepoznatljivoj hard&heavy tradiciji, ritam-sekcija je nepogrešiva, a Cooperov glas očekivano reži dok ulazi u mračan svet svog lirskog subjekta. Baladerski predah je osiguran pravovremeno raspoređenim numerama Salvation i Killed By Love, šarmantnom seventies stiskavcu, čiju zavodljivost ne smanjuje nešto jača doza zašećerenosti. I to bi otprilike bilo sve što bi se dalo iscediti za stilske odlike ovog albuma, kao uostalom i za prethodnih desetak koje je Cooper potpisao.
 
Fanovi će nesumnjivo biti zadovoljni, dok publika naklonjena težem zvuku, u čijem genomu su i neki stari Cooperovi hromozomi, galantno može da zaobiđe Along Came a Spider i prepusti se inventivnijoj i nikad raznovrsnijoj ponudi.

Alice Cooper (Classic Rock Roll of Honour 2008)

Ne bi bilo teško ovakav album smestiti u referentni okvir savremene politike, očekivanog kolapsa američkog carstva ili masovnog ludila koje je u nekim davnim vremenima bilo vezivano za opsednutost paucima. Vincent Furnier je ipak promućurniji od toga – 2004. je muzičare koji su se stavili u službu antirepublikanskog aktivizma nazvao “moronima koji izdaju rock’n’roll etiku”.

Umetnik koji je od teatarske stilizacije mračnih devijacija svakodnevnog života napravio jednu od velikih rock karijera ima kredita za takve izjave. Isto važi i za rutinske radove kakav je Along Came a Spider.