Ni šarmantnog princa, ni zle veštice

Naslov originala: The Chronicles of Narnia: Prince Caspian
Scenario: Andrew Adamson, Christopher Markus, Stephen McFeely, po romanu C.S.Lewisa
Uloge: Ben Barnes, William Moseley, Anna Popplewell, Skandar Keynes, Georgie Henley, Liam Neeson
Žanr: epska fantastika
Trajanje: 140 minuta
Produkcija: SAD, 2008.

Uzevši u obzir da je u Narniji prošlo hiljadu godina, godinu dana u životu glavnih likova i tri godine u realnom vremenu, i da su za to vreme i likovi i glumci i ciljna publika poodrasli, producenti Princa Kaspijana su se odlučili za nešto brutalniji pristup Lewisovom delu nego što je bio slučaj kod Lava, veštice i ormana. Ako je ključna osobina prvog filma bila do bljutavosti zašećerena naivnost, sada je, izgleda, glavni cilj kreativnog tima bio da dokaže kako i oni mogu da budu opasni i ozbiljni, rame uz rame s najnovijim Haryjem Potterom i još nezaboravljenim Gospodarom prstenova.

Narnija u koju se braća i sestre Pevensie vraćaju posle stotina godina strane okupacije i progona svih magičnih bića postala je zaista sumornije mesto. Okupatori su Telmarini, koji su, nasuprot beloputim britanskim junacima, predstavljeni kao crnomanjast narod u oklopima iskopiranim od španskih konkvistadora. Telmarinski princ Caspian (Barnes), konkurent Pevensievima u izboru za spasitelja Narnije, u svojoj dobroti i plemenitosti obećao je Narnijancima slobodu u zamenu za njihovu pomoć u borbi protiv njegovog zlog strica.

Po principu „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“, oni zajedničkim snagama kreću u rat protiv nadmoćne telmarinske vojske, a veći deo filma sastoji se u katastrofalno loše isplaniranim bitkama u kojima „naši“ sve vreme gube. Peter Pevensie (Moseley) i Caspian sve vreme se prepucavaju ko je u stvari glavni lik ovog filma, pa u strateškoj nesposobnosti odvode veći deo vojske Narnijanaca u besmislenu smrt.

Iako su scene borbe veoma detaljne, Adamson ne sprovodi do kraja ideju o brutalnijoj Narniji, jer u svim tim silnim bitkama svima su frizure na mestu i ne vidi se ni jedna jedina kap krvi.

Buđenje seksualnosti, kome kod tvrdokornog katolika Lewisa nije bilo mesta, kod Adamsona je u kontekstu odrastanja likova neizbežno. Nažalost, potpuno odsustvo hemije između Susan (Popplewell) i Caspiana i potpuna irelevantnost celog motiva u odnosu na priču čini da „romansa“ izgleda podjednako isforsirano kao i beskrvno nasilje.

Mladi glumci se ne snalaze baš najbolje u ovim loše definisanim ulogama, i uglavnom izgledaju unezvereno ili retardirano. Dvadestšestogodišnji Ben Barnes u ulozi 13-godišnjeg Caspiana ne nudi ništa više od lepog lica i užasnog španskog naglaska. Jedino je Skandar Keynes vredan pomena jer, iako potpuno zapostavljen, on verno igra stamenog i hrabrog Edmunda.

Rastrgnut između mnogih nedovršenih ideja, film hramlje do kraja na kojem se vraća Lewisovoj originalnoj priči i njegovom omiljenom motivu vere u povratak spasitelja, lava Aslana, koji po principu deus ex machina rešava sve probleme naših nedoraslih junaka. Princ Kaspijan grči se između Lewisove hrišćanstvom obojene bajke i Adamsonovog kvazirealističnog pristupa, tako da na kraju dobijamo krajnje nejestivu papazjaniju. Nažalost, usled zapaženog finansijskog uspeha, bojim se da će Disney nastaviti da maltretira publiku ovim kasapljenjima Lewisovih dela bar još nekoliko godina.