Unapred izgubljena bitka

Povodom nedavnog kompletiranja spektakulrane hobitske trilogije na proširenom DVD izdanju, a nakon četvorogodišnje besomučne reklamne kampanje i inkasiranih skoro milijardu dolara, sledi analiza da li je uopšte bilo moguće kultno delo epske fantastike pretočiti u filmsko tkivo na način sa kojim bi se složili milioni poštovalaca Tolkienovog dela

Marija Tešić

Ofilmovljenje velikih književnih dela po mnogima je unapred određeno kao nemoguć zadatak. Likovi Gospodara prstenova, bar oni koje volimo, sigurno se ne bi složili sa tim da se ovom ili bilo kom drugom poslu prilazi sa idejom da je na samom početku sve izgubljeno. There is always hope, rekli bi. Saruman i Denetor bi možda imali da dodaju nešto u prilog odustajanja, ali znamo kako su oni prošli.

Problem sa montažom snimljenog materijala je, znamo, veoma zamašan. A kada je reč o ekranizaciji jednog od najvoljenijih romana svih vremena, pretvara se u skoro nemoguć zadatak. Na stranu činjenica da je ljubiteljima sve ono prikazano uvek premalo i prekratko, naivno i ne baš kako je trebalo biti.

Uprkos agresivnoj propagandi koja je obećavala izuzetak, dugo najavljivana director's cut verzija Gospodara prstenova svedoči o kompromisima koje je reditelj primoran da pravi što zbog vremenskih ograničenja, robovanja odgovorima na ključna pitanja – ko, šta, kada, gde, kako – što zbog komercijalizacije, pojednostavljivanja, tržišta.

I onda dobijamo... Ovo.

Ovde neće biti lamentiranja nad nepostojećim Tomom Bombadilom, Starom šumom koja je u Jacksonovom filmu pojela samu sebe, Glorfindelom koji je žrtvovan zarad Aruenine dekorativnosti.

Izostaće i hvalospevi o specijalnim efektima, sjajnoj glumačkoj podeli, izboru lokaliteta za snimanje i uloženom trudu. Uostalom, stotine himničnih tekstova i (zasluženo) osvojeni Oskari svedoče u prilog tome.

Družina prstena

Kao najuspešnija i, uprkos mnogim prekrajanjima, najpotpunija karika trilogije, The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring (2001) je kroz proširenu verziju dobila najmanje. Na samom početku uočljiv je umetak dat u formi Bilbovog pisanja knjige Tamo i opet nazad, koja predstavlja povest hobita, a unekoliko i celog Srednjeg sveta.

Reditelj, dakle, u proširenoj verziji direktno koristi uvodne napomene romana, sadržaj pre samih zbivanja. I to veoma uspešno. Upoznaje nas sa hobitskim narodom i zemljom, njihovim ljupskostima i manama, čime ovi neprimetni stanovnici Srednjeg sveta dobijaju na značaju – za gledaoca koji nije čitao knjigu oni nisu više samo mali bosonogi pseudoljudi, već „stiču“ svoj jedinstven integritet. Primetna je ipak jedna veoma značajna razlika između knjige i prikaza u director's cutu: dok je Tolkien hobitima posebno naklonjen i dok on o njima govori sa neskrivenom simpatijama kao o poslednjoj mirnoj luci Srednjeg sveta, Jackson ih pomalo parodira te njegov prikaz balansira na samoj ivici utiska da su hobiti ružni, prljavi i (pomalo) zli. Reditelj je, naprotiv, vidno ushićen vilovnjacima, za koje čuva najlepše epitete i spektakularne efekte prilikom prikazivanja njihovih staništa, sudbina i moći.

Tu se verovatno i krije razlog zbog koga je u proširenu verziju uvrštena i beznačajna epizoda o prolasku vilovnjaka kroz Okrug i njihovom napuštanju Srednjeg sveta, kome je dato i više nego dovoljno prostora što kroz posete družine Rivendalu i Lorijenu, što kroz Elrondove pripreme za odlazak i Arueninu dilemu.

U Družini prstena, i u bioskopskoj i u proširenoj verziji , krije se i jedna prava materijalna greška. Dok Jackson u celom filmu insistira na motivisanosti radnje i po tu cenu čak, želeći da pojasni odnose među protagonistima, izmišlja (odnosno netačno parafrazira knjigu), na samom početku filma dozvoljava sebi da, dočaravajući Golumove muke u Mordoru, kada on odaje gde se nalazi Prsten moći (Baggins, Shire!), zaboravi da nije prikazao susret Goluma i Bilba, te da zbog toga Golum, po filmu, ne može ni da zna gde se Prsten nalazi.

Ovo je jedino mesto u celom filmu koje od gledalaca zahteva predznanje. Problem se dodatno komplikuje zbog toga što i sam Tolkien nudi dve verzije ovog događaja: „zvaničnu“ (u GP) i Bilbovu (u Hobitu). Objašnjenja o tome otkuda Golumu sveznajuća moć nevidljivog naratora nema ni u DVD izdanju. Ovaj previd, međutim, utiscima i potpuno neverovatnim prizorima sluđenom gledaocu najčešće ne predstavlja problem: on se i tako bori za dah dok ga sa ekrana bukvalno bombarduju najsavršenije boje, predeli i likovi.

Hobiti i u proširenoj verziji potpuno neočekivano dospevaju u Bri, čini se, za jedan dan, što je veoma razočaralo mnoge ljubitelje knjige (i donekle iznenadilo i mene samu jer sam bila gotovo sigurna da je na tom mestu deo filma isečen, te sam taj deo očekivala da vidim u direcror's cutu. Efekat prevarenog očekivanja ovde je zaista urodio plodom, na veliku žalost gledalaca).

Ostatkom proširenih delova su, kao što se i moglo očekivati, gospodarili vilovnjaci i njihovi dijalozi – mudri, dostojanstveni, izvanvremeni i pomalo umorni.

Dve kule

The Lord of the Rings: The Two Towers (2002) je najmračniji deo trilogije i u kompozicionom smislu donekle odstupa od ostala dva dela. Iako junaci beskrajno ponavljaju da je vremena za uništenje Prstena sve manje, ono kao da je u dobrom delu filma stalo. I to, otprilike, negde u dubinama kraljevskog dvora u Edorasu.

Ovaj utisak je u proširenoj verziji još intenzivniji. Naime, Jackson se toliko drži Rohana i njegovih junaka, odnosa, i Teodenovih sukoba (spoljašnjih i unutarnjih), da od relativno sporednih junaka iz malog kraljevstva konja pravi neprikosnoveni simbol otpora Mračnoj sili i Surumanu. Čak ni Teodenova unutarnja borba, njegova posednutost i izlečenje, ne uspevaju da daju dovoljno dinamike uspavljujućem tonu koji kao da je, kroz ovog junaka, zaposeo i reditelja. Stiče se utisak da do bitke nikada neće doći.

Nakon gledanja DVD-ja skoro da možete biti zahvalni reditelju što je neke od scena iz dopunjene verzije izostavio u zvaničnoj (na svu priču o Rohanu samo još fali i pogreb Teodenovog sina. Što je mnogo, mnogo je!).

I taman kad vojska napokon krene, eto fantomskih zlih vukova (vargi) koji se nekim čudom ovde pojavljuju (kao što se na putu za Moriju, opet nekim čudom, ne pojavljuju) da bi dali povoda za umetnutu, a ako ćemo iskreno, i vrlo lošu interpretaciju tzv. Priče o Aragornu i Arueni, koja je u knjizi odvojena fusnotom, te takva njena odrednica lebdi i nad filmom. Aragorn ovakvim prikazivanjem biva toliko omlitavljen da na trenutke deluje kao usnula Snežana koja čeka princa (Aruenu) da je vrati u život i natrag na bojno polje. Osim što je netačna, ovakva interpretacija ljubavi između jednog Elesara i vile je toliko banalizovana i otužna da zaista poželite da je director na tom delu izvršio cut, a zatim ga i spalio.

Bitka u Helmovom ponoru je i u prvobitnoj verziji predstavljala centralni, dobro zaokruženi deo filma. U proširenoj je začinjena na samom kraju: preostale orke i uruk-haji ratnike proždire „šuma“ koja se preko noći stvara na prilazu Ponoru. (Ni reči o tome da su u pitanju hvorni, ali koga to još zanima?)

Ostala proširenja u Dve kule funkcionišu na nivou simpatičnih detalja, uglavnom vezanih za Pipinovo i Merjadokovo putovanje kroz Fangorn, razgovore sa Drvobradim i boravak u Izengardu. Služe uglavnom za uveseljavanje mlađe publike koja se, po pravilu, vezuje za detinjaste i vesele junake.

Frodo, Golum i Sem su u proširenim delovima prilično zapostavljeni. Njihovo samotno lutanje je i tako dovoljno turobno da je u DVD verziji dobilo prostora tek za nekoliko novih replika, uglavnom na visovima Emin Muila. Akcenat se stavlja na Golumovo dvojstvo i Frodovu blagonaklonost prema njemu, dok Sem, odan, strpliv i prostodušan, uglavnom čeka svoje vreme (koje će zaista i doći u Povratku kralja).

Povratak kralja

Od proširene DVD verzije The Lord of the Rings: The Return of the King (2003) najviše se očekivalo. A kako i ne bi kada je film od samog početka kasnio za knjigom za čitav niz značajnih događaja te ih je sve bilo potrebno dočarati u poslednjem delu. I zaista, sa trajanjem od čitava četiri sata, ovaj nastavak je u proširenom izdanju jedini pretrpeo značajne promene. Reditelj se ponovo poigravao sadržajem izostavljajući i menjajući sudbine junaka (pre svih Sarumana), a najave o spektakularnosti još neviđenih scena ostale su u senci toga što je „čišćenje Okruga“ ipak izostalo.

Sarumanova sudbina se rešava u Izengardu, na balkonu Ortanka. On strada od Crvjezikove (Grimine) ruke te mu nije ostavljena mogućnost da napravi svoju poslednju pakost i uzurpira Okrug. Sarumanov kraj je izmešten, ali verodostojan: reditelj, kada se već odrekao „čišćenja“, zaista verno prikazuje Crvjezikovu agoniju mržnje prema ovom mučitelju i kralju opsene. Zanimljivo je da ovakvim krajem Saruman dobija na svojoj izopačenoj veličanstvenosti: oduzimajući mu mogućnost da se sroza na sitne pakosti film mu vraća dostojanstvo palog Sarumana Belog.

Ostala proširenja imaju pre svega svrhu da pojasne: za razliku od bioskopske, DVD verzija prikazuje kako je Aragorn došao do brodova kojima se vojska mrtvih dovezla do Pelenorskih polja u odsudnom trenutku bitke, iako borba sa vlasnicima brodova – najamnicima sa juga – nije direktno prikazana.

Denetoru, odnosno njegovom ludilu, ustupljeno je dosta prostora. Paganski porivi poslednjeg domostrojitelja Minas Tirita, sjajno prikazani i u bioskopskoj i u DVD verziji, kulminiraju izvanrednom scenom kada se on baca sa vrha Belog grada. Iako u filmu nepravedno anatemisan, stavljen u ravan zla čiji su stožeri Saruman i Sauron, Denetor uspešno nosi teško breme simbola propasti svih onih koji odustaju od borbe i priklanjaju se beznađu.

Predah pred poslednju bitku ispred kapija Mordora dopunjen je epizodom iz Kuća isceljenja. Dijalozima između nekih od junaka (Faramira i Jovajne, Gandalfa i Pipina i, nešto ranije, Denetora i Pipina) prikazani su odnosi i bliže objašnjena stanja u kojima se junaci nalaze pred dan D.

Međutim, među veoma dobro raspoređenim replikama, postavljenim u ključnom trenutku, nedostaje jedna, za radnju ne toliko značajna, ali za mitsko-epsku perspektivu ovog dela i te kako važna rečenica: ruke kralja su ruke iscelitelja. Kada se već našlo mesta za Kuće isceljenja, morao je nakon tugaljivih scena biti „isceljen“ (rehabilitovan) i sam Aragorn, koji je kao Izildurov naslednik u Gondoru prepoznat baš po starom predanju koje kralju pripisuje ovakve moći. Epska fantastika ne bi to bila da ne poštuje mitove, a to bi stvaraoci jednog ovako značajnog i ambicioznog filma morali da znaju.

Susret sa Ustaima Sauronovim pred Poslednji okršaj uspešno dočarava vrhunac beznađa sa kojim junaci započinju neravnopravni, poslednji boj.

Sem u trećem delu doživljava svoje briljantne trenutke – njegova odanost i pamet napokon dobijaju potvrdu kada se, iako poslat kući zbog Golumove spletke, vraća tačno na vreme da spase Froda iz Šelobinih čeljusti. Međutim, neke stvari su nedopustive, pa makar bile tretirane kao rediteljska sloboda jednog Petera Jacksona: Sem jednostavno nije ličnost koja bi mogla da ode, makar na trenutak, makar to i Frodo tražio. Tolkienovi likovi imaju toliko izgrađene karaktere da sa njima nije dozvoljeno praviti ovakve eksperimente.

Sem i Frodo ispunjavaju svoju misiju u manje-više očekivanom maniru – oni poslednjim atomima snage, koju crpe iz sećanja na Okrug, dospevaju do Planine Usuda. Iako pomalo patetičan i razvučen, ovaj deo DVD izdanja uspešno obavlja zadatak da nas podseti ko zapravo nosi najteže breme.

Kraj filma je ostavljen nekako zbrda-zdola, isprekidan je i nedorečen. Stvar je mogao da spase nevidljivi narator koji bi nam približio dalju sudbinu družine i njihove kasnije odnose (informacija da, prema predanju, Legolas i Gimli prave brod i zajedno napuštaju Srednji svet nosi u sebi jednu od esencijalnih poruka Tolkienovog dela, svedoči o mogućnostima prevazilaženja razlika, ljubavi koja prerasta u večno prijateljstvo, a koja je ponikla među tradicionalno sukobljenim rasama). I kralj, i Jomer, i hobiti zaslužuju da budu prikazani kao jedinke za sebe, a ne samo kao sredstva za dostizanje cilja – rušenje Mračnog gospodara i njegovog poretka. Zbog ovako nedorečenog kraja stiče se utisak da junaci nekako nemaju šta da rade s obzirom na to da su sve zadatke obavili.

I, konačno, knjiga

Ne dozvolite da vas obeshrabri ovoliki broj primedaba: kritika je subjektivna, često i dobronamerna. Nabavite sva tri DVD-ja, odvojite jedan dan za gledanje i dobro se provedite. Sa svim svojim manama, ovaj film je jedinstven i po ambiciji i po estetskom ugođaju koji pruža.

Jedan savet za kraj: u filmu uživajte, gledajte ga kao remek-delo kolorita i oblika, toliko je zaslužio. A Tolienovu knjigu čitajte na svoj način: vraćajte se na delove koji vas ushićuju i ne dozvolite da (parafraziraću – i to, bojim se, netačno – u Jacksonovom maniru – jednu repliku iz Paskaljevićevog Varljivog leta '68) „oni koji jedu tuđi hleb ruše vaš svet“.

Komentari

mmmmmm (gost) | 07.08.2009. 16.21.03

fgbgfbhngfdgnbhnhgfnb
FEHRE (gost) | 21.11.2009. 23.17.28

DOBAR
iwan (gost) | 12.07.2010. 03.04.16

extra..xupre
milica (gost) | 25.05.2011. 20.44.54

hwala puno owo je sjajna knjga
Nikola (gost) | 11.08.2012. 20.52.06

Ovaj film je mnogo dobar.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike