Ljubav na prvi pogled

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Nedelju, 6. jul 2008.
Organizacija: Beogradska arena

Sredinom 70-ih godina prošlog veka Return to Forever su važili za jednu od najpopularnijih jazz-rock grupa, uz Weather Report i McLaughlinov Mahavishnu Orchestra, a njihovi albumi su se visoko kotirali ne samo u jazz krugovima, već i na top listama popularne muzike. Nakon nekoliko berićetnih godina i brojnih personalnih promena, Return to Forever su početkom 80-ih otišli u legendu.

Makar do ove godine. Iako je većina članova ostvarila zapažene solo karijere, ni Chick Corea i drugari nisu ostali imuni na trend ponovnog okupljanja popularnih grupa koji već duže vreme ne jenjava. U maniru najvećih rock bendova, opredelili su se za megalomansku turneju koja obuhvata tačno 50 gradova širom sveta.

Sava Centar je u nedelju bio dupke pun - čak je ubačen i dodatni kontingent stolica, a mnogi su stajali sa strane. Publika je bila šarolika: od golobradih tinejdžera do iskusnih sedih glava. Kada su se na bini pojavili Chick Corea, Al Di Meola, Stanley Clarke i Lenny White, svi u dvorani su momentalno ustali sa stolica i nagradili legende višeminutnim aplauzom.

Corein pokušaj komunikacije sa publikom je u tom trenutku bio osujećen činjenicom da se niko nije setio da uključi mikrofon. No, kao što i priliči majstoru improvizacije, on se snašao pomoću pantomime, izazivajući smeh kod ionako odlično raspoloženog auditorijuma.

Tokom prvog jednočasovnog seta, bend se predstavio u prepoznatljivom električnom izdanju. Prvih nekoliko numera protiče u uravnoteženoj kolektivnoj svirci, koju tek na momente Al Di Meola razbija vrtoglavo brzim solima, na opšte oduševljenje prisutnih u sali.

Kako je koncert odmicao, tako su i improvizacije postajale sve duže, a pored furioznog Di Meole svojom virtuoznošću se najviše isticao Stanley Clarke, koji je u pauzi između pesama stigao i da malo proćaska sa publikom, kaže pokoju reč o svojim kolegama iz benda, i u humorističnom duhu sebe predstavi kao Luia Armstronga.

Nakon polučasovnog predaha, bend u drugom setu za trenutak spušta loptu i predstavlja se u akustičnom izdanju i laganijim numerama. Ipak, prividno zatišje biva razbijeno već nakon par pesama - svako od muzičara dobija velik prostor za solo partiture, uz diskretnu podršku benda. Još jednom je Stanley Clarke pokupio najviše ovacija, naročito u momentima tokom kojih bi svoj kontrabas tretirao poput električne gitare.

Koncert je trajao već dobra dva sata, kada je bend konačno napustio binu. Corea i prijatelji se vrlo brzo vraćaju uz nezapamćene ovacije publike, i izvode poslednju numeru. Deo auditorijuma napušta svoja numerisana sedišta i prilazi skroz do bine.

Dvorana je, po završetku koncerta, još dugo bila dobro popunjena. Potpisivali su se autogrami, fanovi iz publike su pričali sa svojim herojima na bini, dok je tehničko osoblje delilo trzalice i bubnjarske palice. Sa svih strana su se videli osmesi i čuli euforični komentari koncerta - jedna grupica mladića u ranim 20-im je konstatovala kako je ovo bio “najbolji koncert ikad”.

Chick Corea je na kraju kurtoazno rekao kako se nada da će opet nastupati pred beogradskom publikom. Ako ga put zaista ponovo nanese u ove krajeve, moći će da računa na ispunjen Sava Centar i vernu, obrazovanu publiku.