First Hand Stories

(Blues Time Records)



Domaća bluz scena hermetična je klika u kojoj su muzički postulati jasni i publika zna šta da očekuje; a i slabo se obnavlja mladim kadrovima. I scena i publika. Na nedavnoj promociji novog albuma Sirove kože u Kuglašu, teško ste mogli videti previše ljudi mlađih od četiri banke ili ženskog pola. Dakako, nije greh što postoji muzika za muškarce u zrelim godinama, niti je ta muzika zbog toga loša. Ali isto tako je prijatno osveženje – a i blagorodan momenat za scenu – kada se pojavi neko ko će razbucati ustajale obrasce i pristupiti materiji eklektično i otvoreno.

Katarina Pejak je debi album Perfume & Luck (2010) snimila sa svega 20 godina, oslanjajući se u većini pesama samo na svoj glas i sviranje klavira, na tromeđi uticaja Otis Spann/Norah Jones/ Tom Waits. I na taj nemali zadatak je odgovorila izuzetno uspešno, demonstrirajući prirodan talenat i mladalačku poletnost u kombinovanju autorskih numera i obrada vlastitih uzora. Drugim albumom napravila je ambiciozan korak napred – od 11 numera čak 9 su njene kompozicije, dok je glasu/klaviru pridodala čitavu paletu instrumenata i gostiju (ne samo) iz bluz miljea.

Mlada studentkinja Berklija je na američkom tlu pokupila različite uticaje i proširila interesovanja (sama će naročito istaći Van Morrisona), te sazrela na sviračkom planu. No kada se radi o aranžerskom poslu i uklapanju raznorodnih muzičara u koherentan autorski izraz, tek će se naći pred velikim iskušenjima. Stoga ne čudi što novi album First Hand Stories, po širini stilskog zahvata, više zvuči kao kompilacija razasutih singlova nego kao homogen album.

Ambivalentan utisak vlada i na kreativnom planu, zavisno od opredeljenja za klasičnu ritam sekciju, odnosno kamerniji izraz. Tamo gde Katarinu prati duet iz Sirove Kože (kontrabasista Darko Golić i bubnjar Blagoje Nedeljković), kao da manjka emotivnog naboja, dok inače maestralan i prodoran vokal luta, tražeći svoje mesto među instrumentima isturenim u miksu. Za razliku od uvodne This Place ili ambiozne With You, The Practice uspeva da zavede hipnotičkom frazom na klaviru i dobrim gruvom – jednostavno, a efektno.

No dosta o falinkama – Katarina je nesporni majstor kamernog izraza, a ustupanje prvenstva akustičnim gitarama u Lady of the River ( s keltskim prizvukom) ili Take me home (vešto napisan, emotivan tekst) dobrodošlo su sviračko osveženje, dok same kompozicije imaju očigledan hit potencijal. I glas je ponovo svoj na svome – ubedljiv i dominantan u zvučnoj slici, bilo da se radi o numerama sa izraženijim kantri (Time of magnolias, Clock is tickin') ili bluz prizvukom (If you're not mine). I za kraj posebna poslastica i vrhunac albuma – Cycle of Abuse (Csardas for TW), kao parafraza Waitsove Rain Dogs sa koncertnog albuma Big Time, u nadahnutom duetu Katarine i saksofoniste Lakija Akoša. S nezaobilaznim krešendom u galopirajućem tempu.

Katarina pristupa bluzu ne kao krajnjem ishodištu, već kao dobro poznatoj i izučenoj osnovi odakle će graditi vlastiti izraz. Stoga se nalazi u zgodnoj poziciji, da se može dopadati i onim sedim glavama s početka teksta, i mlađim slušaocima inficiranim Waitsovim iščašenim melodijama i pričama s margine. Sudeći po talentu i predanosti, ni inostrana karijera ne deluje previše daleko.