Ulica rađa grešnike

Originalni naslov: Cidade Dos Homens 
Scenario: Elena Soarez
Uloge: Douglas Silva, Darlan Cunha, Jonathan Haagensen, Rodrigo dos Santos
Žanr: drama/kriminalistički triler
Trajanje: 105 min.
Proizvodnja: Brazil, 2007.

Već sâm naslov neumitno asocira na mnogo hvaljeni i nagrađivani brazilski film Božji grad (City of God, 2002) Fernanda Meirellesa. Mada nije reč o nastavku, izvesne veze s prethodnikom postoje: kriminogene i siromašne favele oko Rio de Žaneira ponovo su preovlađujući ambijent. Protagonisti su različiti u odnosu na Božji grad, ali ih igraju dvojica glumaca iz tog filma, a Fernando Meirelles se ovog puta javlja u ulozi producenta.

U suštini, film preispituje upliv dva dominantna faktora u razvoju ličnosti: priroda i okruženje (nature vs. nurture), kroz dva ključna motiva. Jedan je favela kao sirotinjsko okruženje u kome kriminal ima, maltene, odlike usuda – tragične predodređenosti koja u crno boji živote čak i onih koji pokušavaju da tom prokletstvu ne podlegnu. Drugi je motiv oca i očinstva, ili još konkretnije – motiv odsutnog, nepostojećeg oca. .

 Glavni junaci su dvojica 18-godišnjaka: Ace (Douglas Silva) i njegov nerazdvojni drug Wallace (Darlan Cunha). Ace je u tom nezrelom dobu već stigao da postane "tata iz nehata", i mora da se stara o sinčiću dok žena pokušava da zaradi za život. Oca nikada nije upoznao jer je ubijen još dok je Ace bio beba. Wallace ima živog oca, ali niko ne želi da mu otkrije ko je on, ni gde je sada. Wallace se upušta u dirljivu potragu za ocem, ali kada ga najzad pronađe, to će doneti više nevolja nego radosti...

Iz ovako skiciranog sinopsisa može se naslutiti da bi adekvatniji naslov bio Grad muškaraca, umesto uopštenijeg Grad ljudi: jer u centru pažnje su upravo "muška" pitanja: odrastanje (postajanje muškarcem) u okruženju u kome se živi brzo i umire još brže, gde 15-godišnjaci već imaju pištolje i bore se za "teritoriju" i gde jedva sazreli momci moraju da po principu pokušaj – promašaj improvizuju očinstvo budući da uzore za tu ulogu nisu imali. Pri tome je glavni cilj pobeći i od kriminogene sredine i od genetskog (?) upliva očeva kriminalaca. Ko u tome uspe, zaista je postigao mnogo.

Grad muškaraca, naravno, NIJE samo za muškarce, i preporučuje se svim ljubiteljima dobrog filma, bez obzira na pol, uzrast i kriminalnu prošlost. Pored svih filmskih kvaliteta, on nije lišen ni nenametljivo edukativne uloge za sve ovdašnje momke koji idealizuju junake beogradskog asfalta, jer ubedljivo prikazuje ljudska i nadljudska iskušenja u kojima se i osobe čista srca mogu naći u sredini u kojoj se čini da ih sve goni u pravcu života kriminalca.

Ace i Wallace će se, protiv svoje volje, naći između dve vatre u ratu bandi, a i njihovo prijateljstvo biće stavljeno na ozbiljnu probu. Da li će uspeti da izmaknu prokletstvu očeva i borbe za teritoriju, i po koju cenu, ostaje da pogledate. Film je sporijeg ritma i manje zasenjujuće napadne režije od Božjeg grada jer reditelj Paulo Morelli stavlja veći naglasak na dramu.

To ne znači da ljubitelji akcije neće imati šta da vide: dva glavna set-piecea obračuna bandi usnimljena su kamerom iz ruke i furiozno montirana tako da vas bacaju usred klaustrofobičnog lavirinta favele i sigurno će vam podići adrenalin. Potonje važi tim pre što ovde, za razliku od većine holivudske konfekcijske akcije, zapravo imate likove do kojih vam je stalo i za koje možete da brinete, a možda prolijete i koju suzu. Pitanje je samo – da li ste dovoljno muškarac za tako nešto?