Televizija ex machina

Originalni naziv: Atonement
Scenario: Christopher Hampton
Roman: Ian McEwan
Uloge: James McAvoy, Keiara Knightley, Saoirse Ronan, Romola Garai, Vanessa Redgrave
Žanr: drama
Trajanje: 118 min.
Proizvodnja: UK, 2007.

I kad smo se već u podnaslovu našli kod boga, zanimljivo je šta u vezi s tim kaže po mnogo čemu vanserijski reditelj Joe Wright: “Ateisti imaju isto toliko savesti, ako ne i više, kao i ljudi dubokih religioznih ubeđenja, a takođe imaju iste probleme kako da se pomire s gresima koje su počinili u prošlosti. Malo je lakše ako imate boga da vam oprosti.”

I, očigledno smatrajući sebe ateistom, ili, pak, imajući pred sobom vrlo savremeno književno delo Iana McEwana (uprkos temi koja zadire u prošlost pre Drugog svetskog rata), Wright na kraju Pokajanja na mesto boga uvodi televiziju. Jedan čovek svakako ne može imati božje kvalifikacije, ali svi ljudi zajedno, tj. svi oni do kojih televizija (ako ne i film) dopire, uzeti su ovde kao celovitost božjeg lika prema kojem su sazdani. Od tog lika glavna junakinja filma Pokajanje zatražiće na kraju filma i svog života oproštaj.

Vrlo zanimljivo, televizija je u Wrightovom delu postala upravo onaj idol na kojeg se odnosi hrišćanska božja zapovest da ga ne treba graditi niti mu se klanjati. A refleksija tog idola u masama gledalaca nanovo gradi moćno i milostivo biće koje ima pravo da sudi i oprašta. Na kraju Pokajanja, u osavremenjenoj scenografskoj mašineriji grčke tragedije, koja se, dakle, sada zove televizija, spušta se i sabira sva TV publika na scenu filma da pred smrt oprosti mladalačke grehe glavnoj junakinji.

Mi, gledaoci u bioskopskoj sali, i jesmo i nismo deo te moćne duhovne porote. Jer, mi smo videli priču ispričanu prema starijim, nehrišćanskim zakonima dramske verovatnosti i nužnosti s hepiendom koji nas ispunjava zadovoljstvom. Van te umetničke priče, televizijskom auditorijumu glavna junakinja se obraća sa istinitom pričom, pričom onakvom kakva je bila, a ne kakva je mogla da bude. Tako, upravo prevareni sjajnom, skupocenom i lepo spakovanom šarenom lažom, mi doživljavamo fau-efekat vraćanja u stvarnost, gde se od nas najednom traži da uključimo razum i promislimo film unazad. Začudo, mi se ne ljutimo, već činimo ono za šta smo zamoljeni.

McEwanova i Wrightova priča na tragu je one iz Waughovog Povratka u Brajdshed, ali ovde, kao što rekosmo, nema ni boga ni hrišćanstva u izvornom obliku, a aristokratija nije urušena sama u sebe, već je načeta socijalnom slobodom i vlastitom voljom da se bavi umetničkom imaginacijom. Ako je ta sloboda i prekardašila svoje granice zbog mladosti, neukosti ili hormonske nestabilnosti 13-godišnje glavne junakinje, posledice joj zbog toga nisu manje. Jedini modus daljeg života tako grešne junakinje jeste umetnost, ali kad se krene bogu na istinu, Wright smatra da umetnost nije dovoljna – ona je očito način, ali ne i smisao života. Jer, kako naš narod kaže: “San je laža, a Bog istina!”.

Zato iz oniričke (snolike) filmske umetnosti Wright izvodi glavnu junakinju u istinitost televizije, a na auditorijumu je da zatvori tzv. otvoreni kraj: “Kriva je!” ili “Nije kriva!”. Hepiend je, kako kaže Wright, jedan od važnih fenomena naše civilizacije, a opet, on je najartificijelnija stvar čitavog arta. Stvarnosna ili umetnička istina – odlučite sami.

Ova vrhovna, zapravo, postmodernistička zavrzlama, uz mnogo drugih hvale vrednih, vešto i precizno izvedenih finesa priče Pokajanja, čini ovaj film jednom od najinteligentnije ispričanih priča svoje vrste. Da je tu reč i o savršenoj režiji i tome primerenoj britanskoj glumi, odličnoj kameri, divnim kostimima i svemu onome što film čini filmom, ne treba ni napominjati: samo se treba prepustiti i biti doveden tamo kuda je disleksični genije Wright namerio.

Povezano:
Recenzija Miloša Cvetkovića